Септембар, ти и ја

Септембар. Спушта се ноћ.
Полако се пале свјетла
непознатог града.
Улице пуне страних лица
суморних попут ове
септембарске вечери.

Ходамо полако, ти и ја,
и наше успомене
због којих би заплакала као некад.
Причаш ми нешто,
привлачиш у загрљај
и љубиш ме као некад.
Читам ти страст у очима
и жељу на уснама
и осјећам прве кишне капи
на мојој руци. Не примјећујеш
како се небо смрачило и како је
почело да киши
као што не примјећујеш колико си
усамљен у својој жељи.

Настави са читањем “Септембар, ти и ја”

Покисле успомене

 

Сву ноћ је кишило.
Парк мирише на земљу
топло и хладно истовремено.
Дрвеће у двореду као
да на мртвој стражи стоји
савило гране под капима
и попут сопствених суза
измјешаних са сузама неба
по који лист падне им с грана
додирујући тло у плахом ишчекивању
нечијег тешког ђона.

Између дрвећа назире се клупа.
Празна је, нема шетача на киши.
Мало је луда попут нас било
да умивене капима пољупце краду
да се смију и времену и свијету
и забораве да се пада
при високом лету.

Уморна и сама стоји клупа
испрана кишама и ишибана вјетровима
колико ли је само прича сачувала
у својим похабаним даскама.

Киша и даље без престанка лије.
Усамљена клупа у старом парку
и нашу причу крије,
кроз завјесу од капи
видим два насмијана лица
усне влажне од кише и пољупца,
прилазим клупи и лица нестају
по који лист опао, на њој
је још остао,
склањам га хладним прстима
тражећи два слова урезана.

Киша је и даље падала
носећи са собом слику
покислих успомена
клупа у парку празна је остала
чувајући два слова,
некада давно,
по киши урезана.

Кишни танго

 

Опет је дан суморан и сив
опет киша по прозору
исту музику свира, душу дира
једна песма, један лик,
нови започиње дан,
нови дан, исти сан, исти стих.

Суморно, сиво јутро
заменило ветровиту ноћ
бацам поглед као и увек
кроз мутна прозорска стакла
и тражим испред исте трагове
иако знам да не постоје.

Опет киша свој танго плеше
кафа се хлади од суморних мисли
још један је почео дан
још једном ће душа чекати
исти, неостварљив сан,
залуд јој причам, она живи по своме

и по сунцу и по киши и по ветру
исто се нада, воли и верује
исто тврдоглаво кроз прозор провирује
а зна, луда блентава, што је било, било је
што би хтела, бити не може,
киша земљу милује, а душа искре распирује.

Отвори дланове

 

Отвори дланове ка Небу
прими на њих кишну кап
осјети ваздух што линије
старе милује, нове исписује.

Испружи руке ка Мјесецу
и тамна страна длана
нестаће у сјају Луне
у игри зачараних пасторала.

Отвори дланове стојећи крај ријеке
зарони прсте у зелену воду
заграби длановима сопствену Слободу
испране трагове пораза ријека односи мору.

Отвори дланове и нахрани птице
мрвама искиданих немира
загрли вјетар испруженим прстима
очишћеног јуче, чистим сада.

Отвори дланове ка Небу
једна кишна кап пада управо сада.

Ковчег успомена – Невенка Алиспахић

Сва пролећа су далеко
лета одавно немају исти сјај
док јесен увелико корача
ка хладним, каменим, зимским дворима.

Отворен ковчег успомена
тихи сведок прошлог времена
стоји испред мене и прича приче
незаборављених људи и предела.

Успомене потискују сећања
маме заборављене осмехе
грејући охладњело срце
топлим мирисима и нежним нотама.

Попут најфиније чипке
испреплетене године предамном стоје
без жала, без кајања, без сете
с питањем само, куда тако пролете.

Затварам ковчег стари
остављам прошлост прошлости
успомене нека скривене стоје
недодирљиве, неупрљане, нескрнављене.

Живот иде даље, без пуно питања
без освртања и места за дуга стајања
поглед у огледало не обећава
да још има времена за ковчег нових успомена.
Настави са читањем “Ковчег успомена – Невенка Алиспахић”

Остала је једна Мала

 

И тако се јаве,

неки вјетри далеки, неки вјетри разни,

усковитлани, узбуркани.

неки вјетри снажни.

И стигну на адресу,

па тако дуго сједиш загледан у ноћ,

у дјетињство, у данас…у сутра.

Обгрле те руке неке,

руке младости,

руке неиспуњих жеља,

руке истих снова, руке школских клупа.

Однекуд, се дошета и стари зидић,

и другари стари, другари мили,

дуга сједења у ноћима љетњим,

много смјеха, пјесама и гитара.

Дошета и на часак,

часак дуг као живот, пет живота,

помијеша све радости и све туге.

Све успјехе и све неуспјехе.

Дошета и лед у срцу отопи.

Подсјети ко разумије,

коме не требају ријечи, коме не треба ништа

неко ко зна мада не говори.

Ћутим. Не реметим тишину.

Не измичем се загрљају.

Само сједим загледана у даљине,

у близине, у тишине.

Вјетар помјера завјесе, диже са стола разбацане ситнице,

доноси и односи приче испреплетених мисли

снове дјетињства и приче дугих година

година у којима се изгубисмо, нестасмо

други неко постасмо.

А вјетар шапуће, вјетар грли и милује

душу ми без приче додирује

срце натјера да закуца

а у грлу се зауставила сва празнина

све године без трага прохујале,

а вјетар, вјетар шапуће ; “Мала…”

Ноћас све је ту, и ништа није ту.

Само кроз вјетар шапуђе далеки неики глас;

“ Мала…ни сјећање више није дио нас.”

Склапам очи и ослушкујем

у вјетру познат глас

са сјетом помислим на улице старе

школски четверац из задње клупе

на безбрижне дане и на путеве

којима смо пошли на све четри стране.

Да смо само слутили, да смо икад помислили

да ли би другачије, да ли би паметније,

да ли би…И зауставим питања. Чему.

Утихнуо вјетар, ноћ одмиче

а глас ми на ухо шапуће – Мала …

А ја не знам гдје је Мала,

у којем је времену у којем граду

у којем вјеку с којим вјетром одлутала.

Зато се, кад год заборавим, из даљине

глас јави да ме подсјети, да ме загрли

да без много ријечи каже само једном рјечју

само једним кратким слогом

у којег стане читав један свијет

у којем се изгуби бар на тренутак

све оно што је дошло послије

у годинама које су се попут пепела

по свијету развијале.

Мала …остала јој једна жеља …

остала јој успомена

да је оживи у пјесмама.

Ех

Шта све стане у једно – ех ?

У та два мала слова

колико може стати

среће, немира, бола…?

 

Не знам, свако има

неку причу своју

и код сваког та два слова

другачије звуче,

знам само да већ данима

у мојој глави немилосрдно хуче.

 

Неће на усне да сиђу,

изговорене, можда ме заобиђу

стога их записујем

у нотес под датумом тим и тим,

црвеним словом, да раскрстим и стим.

 

Празан лист, два слова

шта ти је човек кад закључа

толико преосталих могућих слогова.

 

Ех…

 

Буде се у мени и сузе и смех,

комично и трагично уједно бива

колико звучи на грех,

и смејем се, шта бих друго,

ако сузу пустим, потписујем цех.

 

Ех…

Будна успомена

 

Био једном један град
у њему су живјели мама и тата
и једна дјевојчица што је
умјесто играчки жељела брата.

Жеља је била толико јака
да јој је снагу васиона чула
и док су сви говорили – немогуће
брат је дошао на врата.

И чувала га је, пазила и мазила
од свега и свих више вољела
он је падао а она би сузе ронила
он је кољена гребао, њу је рана бољела.

Било је то у једном граду
сестра је живјела за брата
и брат је дисао за сестру
а онда су дошли пси рата.

Залуд је сестра васиону молила,
сва врата она је затворила
завјеса од мржње, крви и дима
очи васионске је заклонила.

Био једном један град
били једна сестра и један брат
било, више није, више нема
ни града, ни брата, ни кућних врата.

Било једном, негдје, некад
од свега само оста – било
између се још наредало доста
неких – било и неких – нема.

Било, више нема, све дрема
све мирује, снева и све тихује
све спава вјечним сном
само успомена будна, бдије.

( 2015. )

 

Пјеснику и августу – На Петровачкој цести – Бранко Ћопић

Колико год пјесама да буде написано, ниједна неће превазићи Ову Ћопићеву.
Ни за ономад, ни за 4 деценије касније.

На Петровачкој цести

На цести Петровачкој избјеглице
и триста дјеце у колини.
Над цестом круже грабљиве птице,
туђински авиони.
По камењару оснијеженом
челична киша звони…
У снијегу румена Марија,
мамина кћерка једина,
било јој седам година.

Три дана Грмеч газила
и посрнула стотину пута.
Сукњу је имала – ни кратку ни дугу,
а прслук мален, премален,
а поврх свега кабаница,
бескрајних рукава, широка, жута,
од старог очевог капута.

Понекад мала плакала,
некад се опет смијала
и весела била
кад би је мати тјешила:

“Још само мало, рођена,
па ћемо видјети Петровац,
а то је варош голема,
ту има ватре и хљеба
и кућа – до самог неба”.

Радовала се дјевојчица
и ватри, и граду невиђеном,
а сада лежи, сићушна као птица,
на цести Петровачкој,
на цести окрвављеној.

Очи гледају широм,
ал сјаја у њима нема,
са мртвих усана мале
оптужба тече нијема:

О, страшна птицо, ти си ме убила,
а шта сам крива била!
Седам сам година имала,
ни мрава нисам згазила.
Тако сам мало живјела,
и тако мало видјела,
а свему сам се дивила.
Била сам безбрижни лептир,
а ти ме покоси, птицо,
ти ми угаси зјене,
поломи ручице моје,
од глади отежале,
од зиме укочене.

Оптужбу вапије дијете,
стиснутих модрих пести,
у окрвављеном снијегу,
на Петровачкој цести.

Туђински људи крвави,
кућу су нашу спалили,
дјетињство су ми украли,
и много наших убили.

Туђинске птице, челичне немиле,
над планином су нашом летјеле.

Смрачи се, рођена горо,
и на све наше путе,
пошаљи синове своје,
пошаљи вукове љуте,
освети моје ноге израњене,
и јутра гладна расплакана,
и руке модре и смрзнуте.

Загрми, тата, из великог топа,
помлати туђе гадове,
забубњај, брацо, митраљезом,
мртва те сестра зове.

Освету вапије дијете,
стиснутих смрзнутих пести,
у крви и снијегу,
на Петровачкој цести…

Бранко Ћопић

Покушала сам само једном направити рецитал ове пјесме. Дакле, једано читање и једно снимање. За поново нисам имала снаге, застане ми кнедла у грлу, али хоћу, дефинитивно ћу урадити бољу верзију од ове коју постављам сада. И Пјесма и Пјесник заслужују најбоље могуће извођење.

И Петровачка цеста…

Lutajuća Balada

U noći prepunoj sjaja,
u jednoj od onih najljepših noći,
kad jasno vidiš kako zvijezda pada
pogledaj dobro i vidjećeš,
bezbroj izgubljenih duša što
nebeskim prostranstvima luta.

U noći, kada mjesec ima čudesnu moć
kada ti pogled zvjezdano nebo krade
oslušni dobro i moraćes čuti
lutajuće duše pjevaju balade.
Oslušni, možda čuješ
i neki poznat glas
jer to su duše naroda tvog
kojemu je jedino još nebo ostalo
kao zadnja nada za spas.

U noći, jasnijoj od mnogih noći,
hiljade svijeća zapali sine,
za umorne duše naroda svog,
možda im makar malo ublažis bol,
na dugom, predugom, putu njihovom.

Zapali svijeće i pomoli se
tiho za njihov mir
jer i ti si dio njihovog stradanja,
dio njih i ne zaboravi nikad,
kada su noći posebno jasne,
tužne zvuke začućeš tad,
to je, sine, vapaj naroda tvog,
njihovih duša lutajućih, tužnih,
najtužnija lutajuća balada.

 ( ’98.godine )