Колико год пјесама да буде написано, ниједна неће превазићи Ову Ћопићеву.
Ни за ономад, ни за 4 деценије касније.
На Петровачкој цести
На цести Петровачкој избјеглице
и триста дјеце у колини.
Над цестом круже грабљиве птице,
туђински авиони.
По камењару оснијеженом
челична киша звони…
У снијегу румена Марија,
мамина кћерка једина,
било јој седам година.
Три дана Грмеч газила
и посрнула стотину пута.
Сукњу је имала – ни кратку ни дугу,
а прслук мален, премален,
а поврх свега кабаница,
бескрајних рукава, широка, жута,
од старог очевог капута.
Понекад мала плакала,
некад се опет смијала
и весела била
кад би је мати тјешила:
“Још само мало, рођена,
па ћемо видјети Петровац,
а то је варош голема,
ту има ватре и хљеба
и кућа – до самог неба”.
Радовала се дјевојчица
и ватри, и граду невиђеном,
а сада лежи, сићушна као птица,
на цести Петровачкој,
на цести окрвављеној.
Очи гледају широм,
ал сјаја у њима нема,
са мртвих усана мале
оптужба тече нијема:
О, страшна птицо, ти си ме убила,
а шта сам крива била!
Седам сам година имала,
ни мрава нисам згазила.
Тако сам мало живјела,
и тако мало видјела,
а свему сам се дивила.
Била сам безбрижни лептир,
а ти ме покоси, птицо,
ти ми угаси зјене,
поломи ручице моје,
од глади отежале,
од зиме укочене.
Оптужбу вапије дијете,
стиснутих модрих пести,
у окрвављеном снијегу,
на Петровачкој цести.
Туђински људи крвави,
кућу су нашу спалили,
дјетињство су ми украли,
и много наших убили.
Туђинске птице, челичне немиле,
над планином су нашом летјеле.
Смрачи се, рођена горо,
и на све наше путе,
пошаљи синове своје,
пошаљи вукове љуте,
освети моје ноге израњене,
и јутра гладна расплакана,
и руке модре и смрзнуте.
Загрми, тата, из великог топа,
помлати туђе гадове,
забубњај, брацо, митраљезом,
мртва те сестра зове.
Освету вапије дијете,
стиснутих смрзнутих пести,
у крви и снијегу,
на Петровачкој цести…
Бранко Ћопић
Покушала сам само једном направити рецитал ове пјесме. Дакле, једано читање и једно снимање. За поново нисам имала снаге, застане ми кнедла у грлу, али хоћу, дефинитивно ћу урадити бољу верзију од ове коју постављам сада. И Пјесма и Пјесник заслужују најбоље могуће извођење.
И Петровачка цеста…
Све похвале због подсећања на једног од највећих (по мом мишљењу ) који је писао лепо, јасно и осећајно.
Хвала Душане. Најмање што можемо је бар отргнути од заборава.
Odlična pesma, za nezaborav. Kao da je juče pisana…
Najpotresnija poema iz 2. Sv.rata, koja iako potresna i teška, u meni budi lepe uspomene. Nakon mog sukoba sa prof .srpskog da ne analiziram Disa predstavljenog kao simbolistu, a u stvari pijandura čije su pesme odisale “delirijum tremensom” bio sam viđen za popravni, ali me je recitovanje ove poeme odmah prepručile za dramsku sekciju gde sam na priredbi doživeo ovacije za “Stojanka majka Knežopoljka” i zaradio peticu ko “vrata”! Na profesorovu žalost put me odveo na ETF, a ne na akademiju, kako mi je rekao kada smo se sreli pri kraju mojih studija.
Još samo nešto… Zaboravih… Ovaj Nevenkin tekst iako od prošle godine tek sada je stigao do mene i pogodio me kao pre 53 godine kada sam je i naučio i recitovao i koju pamtim i danas i koja me potresa do suza i sada kada imam 71 godinu. Bravo i hvala Nevenka!
Hvala Vama Zorane i Pjesniku koji je iza sebe ostavio jednu ovakvu pjesmu.
Vjerujte i sama je osjetim do suza, što se možda i osjeti u recitalu, pa nijedan sledeći pokušaj da to uradim bolje nije urodio plodom.
Hvala još jednom
Hvala na ovom podsecanju mucenicke sudbine naseg naroda cija golgota i dalje traje. Ta petrovacka cesta je i ’95 ponovo bila popriste nemilosrdnog genocida ovog puta od strane hrvatskih fasista.
Da se ne zaboravi!