Долазим из прошлости

Rating: 10.00/10. From 3 votes.
Please wait…

Здраво. Моје име је…
Кога је уопште брига како ми је име.
Зовите ме како хоћете.
Долазим из прошлости
имам шеснаест година
ја сам тинејџерка у тијелу старице
и видјела сам своју смрт
и своје поновно рађање.
Нико ме није питао да ли хоћу
поново да се родим и да живим.
Нико ме то никад није питао.
Ни ова старица у чијем тијелу обитавам.
Ни њу нико ништа није питао.
Само су јој рекли да мора живјети
и из тог морања родила сам се ја.
Имам шеснаест година и
ових дана ми је рођендан.
Сјећам се своје смрти.
Била је спора и мучна.
Умирала сам данима
и када сам коначно умрла
одбили су да ме сахране
мада је све било спремно
и цвијеће и свијеће и жито
и комична гомила непознатих људи.
Умјесто да са груменом земље
на мене падне мира заборав
удахнула сам нови живот
и окусила све тегобе мукотрпног рађања.

Умрло је само све оно што сам
до своје смрти мислила да знам.
Морала сам све испочетка, све,
од првог удаха до првог покрета,
првог корака до прве ријечи.
Рођена сам без оца и мајке,
сироче зачето у агонији смрти
из шаке хладне иловаче
и морала сам сама научити
дан по дан, корак по корак
како се расте и живи.
И ево ме, имам шеснаест година,
ових дана ми је рођендан,
тинејџерка сам у тијелу старице.
Слушам метал, носим матринке и
буним се против свега и свих.
Не идем у школу и не читам књиге,
учим оно што сам мислила да сам
научила у прошлом животу, испочетка,
само, овај пут не учим о животу
него од живота и не читам о људима
него читам људе.
Читајући људе почела сам их избјегавати.
Не, не плашим их се, само ме ужасно замарају.
Једно мисле, друго говоре, а раде нешто стото.
Док сам одрастала и учила дан по дан
нудили су ми руку да би је измакли
кад сам најмање очекивала,
плакали кад паднем сажаљиво гледајући
моје лице без суза и окрећући ми леђа
смијали се мом неспретном кораку
и лицу на којем није било ничега.
Нудили су ми загрљај са рукама
пуним оштрих предмета које су
остављали при одласку дубоко заривена
у моја леђа.
Добри неки људи, чула бих како говори
старица у чијем тијелу обитавам.
Радо бих је тада ударила металним врхом мартинки,
почупала је за косу, рекла јој милијон
ружних и увредљивих ријечи
али све што сам могла било је да
осјети туп бол унутар себе
од глувог вриска мога бијеса
пред којим погне главу и склупча се
у тишини својих зидова
далеко од погледа свих тих „добрих“ људи.
Имам шеснаест година и тинејџерка сам
заробљена у тијелу старице.
Свих ових година мукотрпног одрастања
свакодневно сам слушала ријеч – мораш.
Мораш овако, мораш онако, мораш ово,
мораш оно, мораш зато, мораш тако,
 мораш, мораш, мораш…
Ништа ја не морам! Ништа!
Ја сам тинејџер, ових дана пуним
шеснаест година и не морам ништа.
Не морам и нећу.
И док старица чије тијело трпим, ћути,
ја нећу да ћутим.
Нећу ни да слушам све те добре људе
нити ћу да им отворим врата
и пустим их да ми трују вене својим лажима
док сажаљeвају сами себе
и куну свој „несрећни“ живот
на који су сами пљунули
и не видећи колико су слинави
и колико прљави од ваљања
у сопственом блату својих „истина“.
Не морам да их слушам и нећу.
Не морам да трпим намјештен осмјех
сажаљив поглед и копање
по свим мојим животима
хранећи тако свој јадни, мајушни его
док траже начин на који би
ми зарили нож по сред срца
или сасули сону киселину
на невидљиве ране
и све то са слатким смјешком и
бираним ријечима пуних таштине.
Не морам. И нећу.
И тако бих радо ошамарила
оно изборано лице старице
кад пред њима погне чело
и без ријечи сваком дозволи
да њоме нахрани свој ситни его.
Ја сам тинејџерка и не морам ништа.
Не морам и нећу.
Имам шеснаест година и обитавам
у оронулом тијелу старице.
Долазим из прошлости.
Видјела сам своју смрт.
Ових дана ми је рођендан
који нисам жељела.
Немам пријатеље и нико ми неће
донијети поклоне.
Бићемо сами, ја, шеснаестогодишњакиња
и ово старо тијело у којем обитавам.
Свих мојих шеснест година је тако.
Она ће запалити свијећу умјесто
шарених свјећица на рођенданској торти,
све ће мирисати на тамјан
и свуд ће около бити бијеле руже.
Одвешће ме на мјесто моје смрти
питајући се као и обично шта ће ту.
Свађаћемо се тражећи стотину разлога
у којима би се могло сакрити неизговорено
угушити бесмислено, оковати непребољено.
Ја ћу вриштати гушећи се у мору
њених неисплаканих суза
тјерајући дођавола и њу и сузе и бол
и проклество поновног рађања
о којем ме нико ништа није питао.
Моје вриштање ће је толико бољети
да ће данима остати тиха, нијема и затворена
далеко од очију људи и живота.
Ја сам шеснаестогодишњакиња.
Долазим из прошлости.
Зовите ме како хоћете.
Тинејџерка сам у тијелу старице.
Слушам метал, носим мартинке и
не морам ништа. Збогом.

(Прочитано: 133 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 784.849 пута)

5 мишљења на „Долазим из прошлости“

  1. Rating: 10.00/10. From 1 vote.
    Please wait...

    Поштована Невенка,

    Нема Ваших песама у скорије време. Да ли нам спремате
    изненађење или треба да Вас зовемо (као овог пута), да се
    огласите неком песмом.

    Добро здравље. https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif

    1. No votes yet.
      Please wait...

      Htedoh ostaviti komentar na “Poslednju pesmu” kako se nadam da je to samo naslov odlične pesme.
      Nemojte mi reći da ste ozbiljni poštovani Pesniče i da vaše sjajne poezije ovde više neće biti?

  2. No votes yet.
    Please wait...

    Понекад осећај да ништа написано нема вредност или смисао превлада па се повучем чекајући и сама то изненађење, дан у којем ћу и сама себе изненадити и рећи – Невенка, ово ти је одлично.
    До тада, увек с нађе нешто за поставити, нисам вас заборавила.
    Велики поздрав за Вас https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif

  3. No votes yet.
    Please wait...

    Iako se i dalje ne trudite oko interpukcije, za ovu pesmu desetka k`o grom!

    1. No votes yet.
      Please wait...

      Hvala. Pokušaću da sledeći put ne razočaram :)
      Veliki pozdrav

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_scratch.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wacko.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yahoo.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cool.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_heart.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_rose.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_smile.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_whistle3.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yes.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cry.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_mail.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_sad.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_unsure.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wink.gif