Док вирка још скривено иза хоризонта
Прољеће ми личи на разиграно дијете
које се још под мајчиним крилом крије
док Зима тромо сакупља скуте своје сиве хаљине
одлазећи безвољна за дјечије игре.
Први пупољци као први дјечији кораци
несигурно и помало плашљиво пупе
извирују први зелени изданци и
стидљиво провирују њежни вјесници
проносећи глас да стасало је дијете Прољеће.
Опет је Природа одржала лекцију живота
без ријечи описала круг постојања
старост како пред младошћу устукне
смрт која пред рађањем умукне
како пролазност поклекне пред непролазом.
Поново извирује разиграно Прољеће
с осмјехом Зиму на пут испратиће
опет је Живот попримио искричав сјај
чујем како и врапци цвркућу оду Постојања,
све што пролази, још сјајније се враћа.
Март, 2019.
(Прочитано: 32 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 585.553 пута)