Добродошли!
ЊЕНА ЈЕ КОСА БИЛА…
Њена је коса била…
А усне, а тело, а ход…
Она је била тако смирена
и равнодушна на изглед.
Она је била у тој тишини
мноштва које пролази,
тако спокојна, јасна,
а недокучива.
Њене су усне
брбљале нешто без везе,
о људима, о пролазности,
о деци, цвећу…
Њене су усне
брбљале неке глупе речи,
као да јој није стало до мене.
Настави са читањем “ЊЕНА ЈЕ КОСА БИЛА – Љубодраг Обрадовић”
Преслушајте аудио варијанту промоције књиге БОГИЊА у Белој сали КЦК у Крушевцу.
БОГИЊА
Око тебе врти се свет…
Младост, љубав и прилике…
Ти напросто опијаш, сликајући слике,
у којима и крај свој бескрај има!
Oко тебе бљешти сјај,
безброј срца слути срећу…
Око тебе лампиони, сви шампиони,
и нада да ока ти одсјај,
заборавити никад нећу…
Слободно скочи,
све кочнице откочи…
Живот је слеп, кад си тако лепа
по сувом док пливаш, у мирисима уживаш,
све скриваш, а смисао откриваш…
Слободно чизмом
згази цвет, који руди за грех,
и осмехом их отерај у очај…
Нека на коленима чекају рај!
Не, немоћ није крај жеља,
на сваком углу, на сваком прсту,
ниче букет пријатеља,
стотину и један,
и свако остаје жедан…
Клизе сузе, мисли лете,
а опчињени никако да се сете,
због чега их чежња ломи,
због чега им срце зебе,
ни зашто се увек воли
она, која гази цвет
и све који зраче…
Око тебе врти се свет…
Срећа лебди на крилима…
Зашто свима заледиш срце,
а happy end ти зрачи у очима…
© Љубодраг Обрадовић
Настави са читањем “БОГИЊА – Промоција књиге Љубодрага Обрадовића у Крушевцу”
Proces nastajanja slike
IZBJEGLICE
Otišli
su
I ostavili sve
I vrbake i trnjake
I riječna ogledala
Iznad kojih su ruse kose češljali
Otputovali su bez torbe
Bez pasoša i ličnih dokumenata
Izgubili su i lice i naličje
Ponijeli su jedino sebe
Ogrebane, očešane, kontuzovane
Ništa nisu imali ponuditi
Osim lišća u džepovima
I trnja u kosi
Bože, ko će ih primiti
Tako obeskućene i obezimljene
(C) Veljko Stambolija
Veljko Stambolija govori svoje stihove
Frulaši udruženja *Adam Milutinović* iz Kruševca
Publika
Настави са читањем “МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ 2010.”
| БОГИЊА Око тебе врти се свет… Младост, љубав и прилике… Ти напросто опијаш сликајући слике, у којима и крај свој бескрај има! Око тебе бљешти сјај, милион срца слути срећу… Око тебе лампиони, сви шампиони, и нада да ока ти одсјај заборавити никад нећу… Слободно скочи, све кочнице откочи… Живот је слеп, кад си тако лепа по сувом док пливаш, у мирисима уживаш, све скриваш, а смисао откриваш… Слободно чизмом згази цвет, који руди за грех, и осмехом их отерај у очај… Нека на коленима чекају рај! Не, немоћ није крај жеља, на сваком углу, на сваком прсту, ниче букет пријатеља, стотину и један, и свако остаје жедан… Клизе сузе, мисли лете, а опчињени никако да се сете, због чега их чежња ломи, због чега им срце зебе, ни зашто се увек воли она, која гази цвет и све који зраче… Око тебе врти се свет… Срећа лебди на крилима… Зашто свима заледиш срце, а happy end ти зрачи у очима… |
БОГИНЯ Около тебе се върти света… Младост, любов и шанс… Ти просто се опиваш от цветния лик, в който и края своя безкрай има! Около тебе свети сияние, на милион сърца късмет предвещаваш. Около тебе фенери греят И се надявам, че отраженията на очите ти няма да забравя никога… Свободно тръгни, махни всички спирачки… Животът е сляп, като си толкова красива, по въздуха като плуваш, на мирис се наслаждаваш, всичко скриваш, а смисъла откриваш… Свободно с ботуша стъпчи цветето, което води към грях, с усмивка изгони отчаянието… нека на колене чакаме рая! Не, няма край желанието на всеки ъгъл над всяка пръст букетът от приятелства да никне, стотина и едно и всяко да остава жадно… Капят сълзи, мисли летят, а очарованието не помня, и на пресекулки те желая, от това сърцето ми изстива, не защото винаги желая тази, дето цвете гази и лъчите, всичките… Около тебе се върти света… Щастието на крила лети… Защо си заледи сърцето а happy end очите ти излъчват… |
ЛИПА Под мојим прозором мирише липа… Том мирису увек се веселим. Давна је прошлост, маштом кад скитах, сад оне праве мирисе желим. Под мојим прозором и године лете Пролете живот на кобили бесној. Ови мириси увек ме подсете, на оно што у животу беше лепо. Тај филм увек радо гледам… А лоше у црну рупу склањам. Зато увек под липу седам, да опет, као некад, сањам. Мирише липа, мириси маме… Оно што ми смета у поноре бацам. Да само лепота у срцу остане, у давну прошлост радо се враћам. Под прозором мирише липа… У ноћи певају славуји. И док месец свет сребром обасипа, опет крв мојим жилама струји. Под мојим прозором мирише липа. Срце бије жаром новим. Увек је лепо маштом кад се скита и зато тај мирис липе волим. Мирише липа… И све је лако и лепо, док олуја кишом не потече. Веровах некад у мирисе слепо, сад знам: мириси су тренутак среће. |
ЛИПА Под прозореца липа мирише… От този мирис винаги съм весел. Мина време, със мечтите като скитах тя само прави мириса желан Под прозореца летят години… И живота прелетя – кобила бясна. Този мирис винаги напомня туй, което във живота ни е ясно. Този филм със радост гледам… Лошото във черна дупка слагам. Под липата винаги си сядам и като някога сънувам. А мирише ми липата, с мирис мами… Туй, което ме измъчва в бездна хвърлям хубост само във сърцето да остане, в миналото с радост се завръщам. Под прозореца липа мирише… Нощем славеите пеят. И докато е луната със сребро обсипана кръв във вените се лее. Под прозореца липа мирише… Бие ми сърцето с нова жар. Хубаво е със мечтата като скитам, затуй мирис на липа обичам. Как мирише на липа.И леко е, и просто докато не потекат на бурята потоците. Вярвах някога на аромата сляпо, сега знам: мирисът е миг на щастие. |
ОДЛЕТИ СВЕ Одлети све И живот И кад се чини Да краја нема Да све је песма Тек зарудела трешња Увек судбина стигне На крилима јутра И у коначност склони Све сањане жеље И недосањано сутра Или је то селидба Из рупе црне У неку коначну Бесконачну иронију Којом се живот подсмева Онима који остају Да за поразима хају И о срећи Беспрекорној маштају Док крах се шуња Неосетно као магла у души Одлети све И живот Као да га никад Није ни било Као да се знанцу само снило Да је кроз баште цветне И машту снену Корачао са незнанцем Који кад оде Пустош оставља Да све се понавља И у бесмисао тече Све одлети И пролети И патња и нада И срећа и туга Човек је ту само да страда За илузију За цветни врт Своју оазу у болу окружења Своју трешњу црвену Човек је ту свет да мења За поколења која долазе На грешке не пазе И газе све И живот оних Којих као да није ни било То је тај точак Који земљу окреће И разара мозак Кад стигне пролеће И видик се засени Илузијом вечности У свету пролазном Чији смо тек гости 08.06.2009. Драгану Станковићу |
ОТЛИТА ВСИЧКО Отлита всичко. И живота. И както изглежда До края няма Да е всичко песен. Като закалена череша Винаги идва съдбата На крилете на утрото. Накрая прекланям Всички мечтани желания И недосънувани в утрото. Или да ги преместя От черните дупки В някоя крайна Безкрайна ирония, С която животът се подиграва. Тези, които остават Да се погрижат за поклонение И за щастието, Непорочно мечтаещо, Докато се промъква провала Неусетно, като мъгла в душата. Отлита всичко. И живота. Като че никога Не го е имало, като да се знаят само сънища, Да е като цветна градина И мечта сънувана. Вървя с непознат, Който като ходи Пустош оставя. И всичко се повтаря И тече безмислието. Отлита всичко и прелита, И страдание и надежда, И щастие и тъга. Човек е тук само да страда За илюзията, за цветната градина – Оазис, ограден от болка Или черешата червена. Човек е тук светът да промени За бъдещите поколения, от грешки се не пази И гази всичко и живота на ония, Които сякаш не ги е имало. Това е колелото, В което се превръща земята И разрушава ума Когато дойде пролетта И види неясно Илюзията на вечността Впреходния свят, Където сме само гости. 08.06.2009. На Драган Станкович |
© Љубодраг Обрадовић – © ЛЮБОДРАГ С. ОБРАДОВИЧ
Настави са читањем “Љубодраг Обрадовић – поезија и биографија на српском и бугарском”
ЗАШТО ?
Зашто се будим мислећи на тебе,
кад је пролеће и другу виђам?
Зашто ноћи проводим ко месец,
кад се теби та светлост не свиђа?
Зашто пишем песму
и желим да је прочиташ?
Зашто кад си ти млада
и по машти не скиташ.
Зашто минуте и вечност губим,
гледајући чари сјајног ти тела?
Зашто варам своја осећања?
Кад си то и чиме ме завела.
Да ли је то само жеља за новим,
прост нагон још једна обмана?
Да ли за тобом за будућност горим
или те у пролазу ко и друге волим?
Одговор је сасвим прост,
судбина је то.
Ти си мој најслађи сан
и увек ћу те волети,
јер те данас волим.
На Божић полази нас положајник. Мој дом је ове, као и ранијих година, имао два. Одличан је то обичај!
Posted by Ljubodrag Obradović on Четвртак, 07. јануар 2021.
СРЕЋНО БАДЊЕ ВЕЧЕ И БОЖИЋНИ ПРАЗНИЦИ !
Уредник сајта Љубодраг Обрадовић
Настави са читањем “СРЕЋАН БОЖИЋ УЗ ОДЛИЧНУ ПОЕЗИЈУ И МУЗИКУ!”
ПИЈАНА ПЕСМА
пијан сам ноћас
пијан ко чеп
звезда плава плива свемиром
ни пијан није увек слеп
мрштим се
чезнем
клатим се
снег пада
колико пута
још треба да се зезнем
колико пута
још срце да страда
зашто
кад је пијаница
нашла разлог
а кад није
Настави са читањем “ПИЈАНА ПЕСМА – Љубодраг Обрадовић”
ДИЛЕМА
Осмех лажни. Ноћ.
Корачам уз месец.
Ни сам не знам куд тече
мој живот. Ни куда сутра поћ.
Ни сам не знам зашто
овај чемер и ова бол,
срце ми гризу и машту муте,
ни откуда тај проклети умор.
Због осмеха лажног?
Страдам ли зато од себе?
Или је нешто шесто важно
у овом свету где нико никог…
А мој пут и није лош,
пут уз месец, низ реку.
Лепо је понекад бити олош
из освете, задњи романтик
у овом дивљем веку.
За мене занос је драж.
Њен ход увек ме опија.
И кад је у осмеху лаж,
видим чежњу што испод избија.
А живот тече уз месец.
Ко пијан клатим се на мосту.
Сопствен сам гост. То пече.
Вода испод, смеши се госту.
САД ИЛИ НИКАД
Сад!
Стаји на перону,
сама, наслоњена на стуб,
временом и теретом
кровне конструкције,
истрошен.
Њена коса, црна,
свеже опрана,
блиста на јесењем сунцу,
а тело, уздахе
пролазника мами
Лице, иако лепо,
са црним очима,
као снег белим зубима,
пуним и једрим уснама…
Лице јој је, тако тужно…
Мисли ко зна на кога,
ко зна на шта?
Поглед замишљен,
као изгубљен лута по људима.
Као да неког чека!
ЛУТАЛИ СМО ДУГО
Лутали смо дуго,
перонима среће.
И држали се за руке,
а гледали друго,
можда црње цвеће.
И слатке нам биле муке.
Љубав на силу,
хтели смо за нас,
али гром нас отера даље.
Ја спазих вилу,
ти твога пса,
па сад, нико се не каје.
