ЊЕНА ЈЕ КОСА БИЛА…
Њена је коса била…
А усне, а тело, а ход…
Она је била тако смирена
и равнодушна на изглед.
Она је била у тој тишини
мноштва које пролази,
тако спокојна, јасна,
а недокучива.
Њене су усне
брбљале нешто без везе,
о људима, о пролазности,
о деци, цвећу…
Њене су усне
брбљале неке глупе речи,
као да јој није стало до мене.
Као да није знала,
да мене занима само коса,
усталасана, дуга, развијорена.
Као да није знала,
да сам ту због ње.
И ишли смо у тој тишини
мноштва које пролази
и које нас не примећује,
ишли смо у круг
несигурни у себе
и своје жеље.
Можда смо желели исто,
ја и та коса,
те усне, то тело, тај ход.
Можда смо желели исто,
али нешто је висило
на гранама,
у роси тек одлутале кише.
Нешто је висило над нама.
Дуго је висило
и онда се откинуло.
Њена је коса била…
А усне, а тело, а ход…
© Љубодраг Обрадовић
Ксенија Алексић је говорила ове стихове на промоцији књиге БОГИЊА
у Белој сали КЦК у Крушевцу одржаној 07.03.2012. године
