Обрадовић С. Љубодраг Рођен 1954. године у Треботину, општина Крушевац. Завршио Економски факултет у Нишу. Ради у Културном центру Крушевац. Власник и уредник портала www.poezijascg.com. Писањем се бави од средњошколских дана. Пише поезију и прозу. Објавио три књиге поезије *ТВОЈЕ ЋУТАЊЕ МИ ГОВОРИ*, *ЖИВЕТИ СЛОБОДНО* и *МИРИС БОЖУРА*. Песме објављује и у часописима (ПУТЕВИ КУЛТУРЕ – Културног центра Крушевац), зборницима (ЗАВЕШТАЊА – Удружења српских писаца Швајцарске, ПРВИ ПУТ, ЉУБАВНИ рецеПАТ и ВЕТРЕЊАЧА – ПоезијеСЦГ) и бројним интернет сајтовима… За своју поезију каже да је то његов скромни покушај да стиховима исприча неке своје истине и тако допре до сродних душа, које у поезији откривају виши смисао постојања. (Биографија писана 2012. године. Актуелну прочитајте на www.poezija.in).
БОГИЊА Око тебе врти се свет… Младост, љубав и прилике… Ти напросто опијаш сликајући слике, у којима и крај свој бескрај има! Око тебе бљешти сјај, милион срца слути срећу… Око тебе лампиони, сви шампиони, и нада да ока ти одсјај заборавити никад нећу… Слободно скочи, све кочнице откочи… Живот је слеп, кад си тако лепа по сувом док пливаш, у мирисима уживаш, све скриваш, а смисао откриваш… Слободно чизмом згази цвет, који руди за грех, и осмехом их отерај у очај… Нека на коленима чекају рај! Не, немоћ није крај жеља, на сваком углу, на сваком прсту, ниче букет пријатеља, стотину и један, и свако остаје жедан… Клизе сузе, мисли лете, а опчињени никако да се сете, због чега их чежња ломи, због чега им срце зебе, ни зашто се увек воли она, која гази цвет и све који зраче… Око тебе врти се свет… Срећа лебди на крилима… Зашто свима заледиш срце, а happy end ти зрачи у очима… |
БОГИНЯ Около тебе се върти света… Младост, любов и шанс… Ти просто се опиваш от цветния лик, в който и края своя безкрай има! Около тебе свети сияние, на милион сърца късмет предвещаваш. Около тебе фенери греят И се надявам, че отраженията на очите ти няма да забравя никога… Свободно тръгни, махни всички спирачки… Животът е сляп, като си толкова красива, по въздуха като плуваш, на мирис се наслаждаваш, всичко скриваш, а смисъла откриваш… Свободно с ботуша стъпчи цветето, което води към грях, с усмивка изгони отчаянието… нека на колене чакаме рая! Не, няма край желанието на всеки ъгъл над всяка пръст букетът от приятелства да никне, стотина и едно и всяко да остава жадно… Капят сълзи, мисли летят, а очарованието не помня, и на пресекулки те желая, от това сърцето ми изстива, не защото винаги желая тази, дето цвете гази и лъчите, всичките… Около тебе се върти света… Щастието на крила лети… Защо си заледи сърцето а happy end очите ти излъчват… |
ЛИПА Под мојим прозором мирише липа… Том мирису увек се веселим. Давна је прошлост, маштом кад скитах, сад оне праве мирисе желим. Под мојим прозором и године лете Пролете живот на кобили бесној. Ови мириси увек ме подсете, на оно што у животу беше лепо. Тај филм увек радо гледам… А лоше у црну рупу склањам. Зато увек под липу седам, да опет, као некад, сањам. Мирише липа, мириси маме… Оно што ми смета у поноре бацам. Да само лепота у срцу остане, у давну прошлост радо се враћам. Под прозором мирише липа… У ноћи певају славуји. И док месец свет сребром обасипа, опет крв мојим жилама струји. Под мојим прозором мирише липа. Срце бије жаром новим. Увек је лепо маштом кад се скита и зато тај мирис липе волим. Мирише липа… И све је лако и лепо, док олуја кишом не потече. Веровах некад у мирисе слепо, сад знам: мириси су тренутак среће. |
ЛИПА Под прозореца липа мирише… От този мирис винаги съм весел. Мина време, със мечтите като скитах тя само прави мириса желан Под прозореца летят години… И живота прелетя – кобила бясна. Този мирис винаги напомня туй, което във живота ни е ясно. Този филм със радост гледам… Лошото във черна дупка слагам. Под липата винаги си сядам и като някога сънувам. А мирише ми липата, с мирис мами… Туй, което ме измъчва в бездна хвърлям хубост само във сърцето да остане, в миналото с радост се завръщам. Под прозореца липа мирише… Нощем славеите пеят. И докато е луната със сребро обсипана кръв във вените се лее. Под прозореца липа мирише… Бие ми сърцето с нова жар. Хубаво е със мечтата като скитам, затуй мирис на липа обичам. Как мирише на липа.И леко е, и просто докато не потекат на бурята потоците. Вярвах някога на аромата сляпо, сега знам: мирисът е миг на щастие. |
ОДЛЕТИ СВЕ Одлети све И живот И кад се чини Да краја нема Да све је песма Тек зарудела трешња Увек судбина стигне На крилима јутра И у коначност склони Све сањане жеље И недосањано сутра Или је то селидба Из рупе црне У неку коначну Бесконачну иронију Којом се живот подсмева Онима који остају Да за поразима хају И о срећи Беспрекорној маштају Док крах се шуња Неосетно као магла у души Одлети све И живот Као да га никад Није ни било Као да се знанцу само снило Да је кроз баште цветне И машту снену Корачао са незнанцем Који кад оде Пустош оставља Да све се понавља И у бесмисао тече Све одлети И пролети И патња и нада И срећа и туга Човек је ту само да страда За илузију За цветни врт Своју оазу у болу окружења Своју трешњу црвену Човек је ту свет да мења За поколења која долазе На грешке не пазе И газе све И живот оних Којих као да није ни било То је тај точак Који земљу окреће И разара мозак Кад стигне пролеће И видик се засени Илузијом вечности У свету пролазном Чији смо тек гости 08.06.2009. Драгану Станковићу |
ОТЛИТА ВСИЧКО Отлита всичко. И живота. И както изглежда До края няма Да е всичко песен. Като закалена череша Винаги идва съдбата На крилете на утрото. Накрая прекланям Всички мечтани желания И недосънувани в утрото. Или да ги преместя От черните дупки В някоя крайна Безкрайна ирония, С която животът се подиграва. Тези, които остават Да се погрижат за поклонение И за щастието, Непорочно мечтаещо, Докато се промъква провала Неусетно, като мъгла в душата. Отлита всичко. И живота. Като че никога Не го е имало, като да се знаят само сънища, Да е като цветна градина И мечта сънувана. Вървя с непознат, Който като ходи Пустош оставя. И всичко се повтаря И тече безмислието. Отлита всичко и прелита, И страдание и надежда, И щастие и тъга. Човек е тук само да страда За илюзията, за цветната градина – Оазис, ограден от болка Или черешата червена. Човек е тук светът да промени За бъдещите поколения, от грешки се не пази И гази всичко и живота на ония, Които сякаш не ги е имало. Това е колелото, В което се превръща земята И разрушава ума Когато дойде пролетта И види неясно Илюзията на вечността Впреходния свят, Където сме само гости. 08.06.2009. На Драган Станкович |
© Љубодраг Обрадовић – © ЛЮБОДРАГ С. ОБРАДОВИЧ
Настави са читањем “Љубодраг Обрадовић – поезија и биографија на српском и бугарском”