Категорија: Ljiljana Tamburić

МАНАСТИРСКИ ИЗВОР

Под каменом, бело-сивим,
у потаји и тишини
сместио се мали извор,
са лишћем на површини…

Из њега се храстов корен
поји водом освештаном,
манастирски врт га скрива
у пејзажу расцветаном.

На храстовом стаблу стоји
дрвен крст и лончић плави
жедан Бога и истине,
домаћину да наздрави.

А домаћин, то је светац,
чији дом је ово здање
што свачију муку слуша
и искрено покајање.

Вода чиста као суза,
сва мирише на босиљак,
то је облог за духовни
и телесни жив ожиљак…

Заштићен од сунца јаког
у дебелој тамној сени
светлост хвале, вазда прима,
кад се врате излечени.
Настави са читањем “МАНАСТИРСКИ ИЗВОР -Љиљана Тамбурић”

MANASTIRSKA VRATA

Na istoku ćilim rumenog javorja
i raskošni miris rascvetale lipe,
kapi tople rose na lišću kadife
i pesma slavuja za doček obzorja.

Blago se zeleni mlado žirje hrasta
u koren mu potok sa planine bije
pa žuri da putem i danas zalije
obale od mekog travnatog damasta.

Manastirska vrata otvorena vazda;
Dim tamjana zlatnog otuda se vija,
pa trave i cveće milosno opija
dok vetar oblakom plavo nebo brazda.

Leskama sakriven u šumarku tihom,
zorom sa zvonika šalje reske zvuke,
ko da oko sveta obavija ruke
i da duše hrani melodičnim stihom.

Kandilo u ruci stari monah drži,
izbledele freske svakog dana kadi,
ispred božje kuće mlad bosiljak sadi
da zakiti grudi kada se rastuži.

Retki su trenuci kada se to desi;
Nekad, kada vetar s granama se rve
ili kad se spuste sumaglice prve
il’ kad mraz naudi lešnikovoj resi.

No i tada monah molitvu očita
da mu vrati spokoj i pomogne duši,
da teskobu makne što ga silno guši
i vrati na pravac veru što mu skita.

A kad svane jutro kao što je ovo,
kad samoću Sveta Nedelja prekine,
veo neke tuge sa srca se skine,
tišinu probudi milozvučno zvono.

Neprohodnim putem, kroz četinar zelen
pojavi se neko što molitvom jekne,
pa zapali sveću, pred manastir klekne
i u ropcu krikne, ko ranjeni jelen.

Ikone i freske, mir ispod kupole,
monahove blage, lekovite reči,
pitomina meka, što sve rane leči
pomognu da strašne boli se utole.

Manastir zasvetli svevidećim sjajem,
anđeli se nad njim raduju i slave,
Božje ruke melem za bolesnog prave
darujući smerne obećanim rajem.

Darovanje Božje, večno će da traje
dok se šuma stalno presvlači u boje,
dok na nebu zvezde i mesec postoje,
dok za pomoć čuje iskrene vapaje.

Ljiljana Tamburić

ВАТРЕНЕ КОЧИЈЕ
Посвећено Светом Илији

Чије су оно ватрене кочије
што кроз олујне облаке јуре
И чијим коњима ноздрве горе
док се таласају гриве им суре
Што стазе којима висином прођу
личе на оштре, сиве гравуре
И у олуји резбаре ноћу
из Јеванђеља рајске фигуре.

Свети Илија управља њима
и бичем црта танане муње
Громове не сме на места тајна
иза крстова где се зло скрива
Баца их тамо где оно спава
онде где расте најгушће жбуње
Тамо где ратар у пољу жање
где здравац гуши стара коприва.

У њему кипти гнев свију Светих
анђели су га пламом дојили
И повој су му од огња ткали
Громовником га одувек звали
Угљеном црним су га бојили
по њему хаљине небу кројили
Да не би мржњу света стекао
две су му чуварке савести дали.

Да не би спалио све што се креће
житнице, воћке, траве и зверје
Да не би својим љутитим лицем
под стрехом плевње плашио птице
Да не би пепео за њиме летео
кад жар прогута пањ и иверје
Од Бога доби две сестре Марије
да спрече да гађа насумице.

Између њих му сигурно беше
гневу су силном смернице дале
Јер од Перуна оста у њему
како да исправи неправде старе
Па од пророка постаде светац
да дигне клонуле и оне пале
И сатре оне што силом својом
Веру у Бога другима кваре.

Зато вернике не сме да плаши
тутњава што се небом разлеже
Громови и муње само су од‌јек
силе од које некрсти беже
Када се лето лењо протеже
уживајући у срамној пошасти
Он га обрати и пут покаже
па тако народ хладом почасти.

Свети Илијо здушно се молим
са браћом својом по духовности
Кишом си данас нам лица умивао
и дао чистоту нашој световности
Свако је икону свету целивао
спремни су наши скупљени прсти
Али дилему имамо једну
чули смо да се данас не крсти.

Просветли наше туробне мисли
у ове дане кад ум нам лута
Осветли муњом будуће време
кроз које морамо судији поћи
Знамо да ти ћеш у кочијама
вратити Исуса са дугог пута
И да ћеш громом повратак Христов
громко објавити звездане ноћи.

Јер ти си претеча његовом повратку
и ми га чекамо сваког сванућа
Неки на прозору, неки на довратку
с блаженом надом до васкрснућа.

Љиљана Тамбурић

ВАСИЛИЈУ У ПОХОДЕ

У походе пођох православном свецу
сa храном и пићем да не будем гладна
моје тело не зна за несрећу већу
те је душа моја и грешна и јадна.

Стигох јутрос рано испод овог неба
и у крило светом Василију седох
причестих се, вином натопљеним хлебом
да му хвала кажем за сво добро хтедох.

Нека ми опрости, не дођох му боса
уз литице шумске пењући се мучно
да се не окваси знојем моја коса
јер не схватих шта је у подвигу кључно.

Тада видех народ што му немо хрли
приносећи веру ко најлепши поклон
а његова снага с љубављу их грли
и под Часним крстом припрема им заклон.

Манастирска врата отворена вазда
испред њих се људи пружили на тло
нека ме не стигне нека већа казна
и нек ме не снађе неко веће зло

што се вратих доле у конаке тихе
преспавах са главом на јастуку меком
заобиђох оне деке и тепихе
и не кренух оном верујућом реком.

Не могах да заспим међу чет’ри зида
под звездама горе ето народ бди
а у мени немир из утробе рида
слабост ми у уму почиње да ври.

Испред мене слика Василија младог
како босих ногу по камењу хода
ал га видех здравог, срећнога и радог
све у небо гледа у очи Господа.

Трагови од крви за њим се протежу
на ногама ране, на леђима стене
за небо га нити православља вежу
па десницу своју упире у мене.

На стопала своја спустих поглед тада
па чарапе скидох и њему их пружих
засија у мени нека чудна нада
застидех се добро, сагох и погружих.

Он чарапе обу на рањиве ноге
попе се уз стене небу под облаке
помену у песми болне и убоге
заштити их тако од несреће сваке.

А ја грешна створка у људскоме лику
достојна не бејах ни његових кости
мање снаге имах да издржим напор
него многи болни што му пришли гости.

Али се усудих и с молитвом приђох
за ближње и даљне за срећу и здравље
Часног крста цркву и кивот обиђох
и стену што свецу бејаше узглавље.

Па осетих онда с мирисом тамјана
што га ветар нежно кроз борове носи
да је свака грешка људска окајана
ако љубав божју кроз живот проноси!

SVITANJE

Razdanjuje se polako…

Nestaje sa neba Luna…
Zvezdane perle skuplja
kosa joj zlata puna,
fenjer polako gasi
na nebeskoj terasi.

S listova rosa kaplje…
U bari trska krije
tanane noge čaplje,
noćne se senke gube
dok se gugutke ljube.

Dižu se ka nebu trave…
Maslačci svoje žute
vetrom češljaju glave,
niz klanac sive magle
stidljivo leđa sagle.

Razdanjuje se polako…

Nečujno treplje sova…
Celu noć bila je budna
na grani šumskoga krova,
lisica dolazi s puta
sija se dlaka joj žuta.

Pevac budi spavače…
Troprste noge mu kriju
pernate dugačke gaće,
neko mu opsuje slavu
krijući pod jastuk glavu.

Istok se jarko rumeni…
Ližu daleka brda
jezici dugi plameni,
polja pšenice žute
zrnima pune skute.

Razdanjuje se polako…

Potok vrbama šapće…
Vodenici danju i noću
točak drveni klapće,
na džakovima brašna
zora je mlinara našla.

Praskozorje već puca…
Nebesko oko ko rubin
pod velom lišća svetluca,
Otvaraju se krune
mirisnog polena pune.

Evo već dan se beli…
Na sve su strane sveta
prekrasni akvareli,
u hladu zelene ograde
pevaju cvrčci balade.

Ljiljana Tamburić

JOŠ TRAGAM

Za onom prvom česticom svetlom
od koje počeh nekad da bivam,
još uvek tragam danju i noću
kada sam budna i kada snivam.

Za onom golom istinom čistom
o kojoj slušah priče i bajke
trčim i tražim, verujem u nju
kao u iskrenu zakletvu majke.

I za ljubavlju večitom žudim
pomno je čekam sa jutrom svakim,
što mi se ukaže ko priviđenje
pa onda nestane pre no što shvatim.

I ovo traganje prestaće jednom
kad se istroši duhovna snaga
i kad mi postane kristalno jasno
da sreća živi tik preko praga.

Ljiljana Tamburić

ШАПАТ ВИНА

Кад узмем чашу са вином црним
осетим како полако трним
потиљком струји врелина нека,
ко перо лака, ко свила мека
спушта се кичмом, на пете капље,
па заголица ко крилом чапље.

Опојни нектар грло ми стегне
стара ми туга на срце легне
ал то је онај бол који годи,
кроз тунел сећања тихо ме води
па ме наведе стара путања,
на заборављена шапутања.

Арома Вранца чула ми буди
сетим се опојних његових ћуди
мирис му плетем у венац нови,
да ми оживе сањани снови
да ми потечеш венама плавим,
да те у зенице очију ставим.

Са сваком чашом приђеш ми ближе
и сета стара опет ме стиже
у бунилу ти шапућем име,
са шапатом се ређају риме
насликам сенке, а оне беже,
за нову реч их поново вежем.

Љубав је наша имала име
увек уз вино пишем јој риме
моје су мисли, твог лица пуне,
светлиш у њима ко срма Луне
држе ме живом сећања на те,
ех кад би могла бар да те врате.

И ноћас пијем, вино ме јача
највише кад сам на рубу плача
наше су туге покриле магле,
сузе су радости, давно превагле…
Често нестанем, нећу да дишем,
ал ти уз гутљај песму напишем!

Љиљана Тамбурић

KAD SU NEDELJE BILE PRAZNICI

Nekada su nedelje bile ko praznici;
Na njih mi detinjstvo i sada miriše
čuvam ta sećanja u svojoj riznici
o njima ću nešto danas da vam pišem.

Jer nedelja ne beše dan kao ostali
u svakoj je kući bila mala slava
tada se posao na njivi ostavi
a deca se raduju jer se duže spava.

Imasmo u selu crkvicu bez krova
samo obeležja Svetoga Jovana
kasnije tu niče lepa crkva nova
od priloga vernih beše sazidana.

No kad bejah dete ne idosmo često
jedino kad blizu kosismo livadu
retko ko je nedeljom posetio mesto
i sedeo tamo u debelom hladu.

U selu je svaka kuća bila složna
i srećom je zračila spolja i iznutra
iako nam čeljad beše baš pobožna
na Boga ne moslismo u nedeljna jutra.

Muzika se narodna orila iz kuća
glasno, da se čuje i od sela dalje
pucala su Safetova i Kvakina pluća
a uveče humor od Mije i Čkalje.

Muškarci su nedeljom obrijani bili
jer preko nedelje nemadoše kada
obučeni lepo, pred zadrugom pili
posle ručka tražili najmračnijeg hlada.

A žene ko žene, vazdan zapošljene
nedeljom se trudile da se sve očisti
poslovima poljskim dobro okaljene
kućni su im bili najlakši na listi.

Metlom se pometu prvo stepenice
pa avlija cela i jendek kraj puta
dok iz kujne mirišu sveže prženice
i proja sa sirom, od jaja sva žuta.

Ćilimi i čerge na doksat se stave
da nedeljno sunce i na njih ogreje
pod strejom se ljube laste cvrkutave
povetarac polen po šeboju seje.

Žbunje ruzmarina, čepari s muškatlom,
Zdravac i Dragoljub, Lepi čovek, Kata
svo to cveće beše pod nebeskom kapom
lepota što vredi ko vreća dukata.

Dve klupe pešačke i malo astalče
u hladu vinjage ispred male kuće
karirani stolnjak, bokal i kotarče
a u njemu parče gibanice vruće.

Na stolu i flaša šljivovice stare
kad komšija dođe da se njom počasti
onda krenu rakiju da piju i hvale
dok slaninu meze, belu, punu masti.

Razni su se mirisi oko kuća vili
od ručkova raznih i tazega hleba
Nedelje su dani svetkovine bili
na kolače miris diz’o se do neba.

S jabukama pite, grancle i kiflice
praviše se samo na crveno slovo
tek da se popuni vreme dokolice
jer od ponedeljka u polje ponovo.

Nedeljom mi majka plela pletenice
jer jedino tada imala je vreme
onda bi otišla, jer su družbenice
na sokaku važne otvarile teme.

Stajalo je tako po nekol’ko žena
na prašnjavom putu po sredini sela
računale kad je mesečeva mena
jedna blagosiljala a druga se klela.

A nama je deci najdraža crtanka
bivala prašina svilena i meka
što na vrhu crnog gumenog opanka
prvu letnju kišu sa užitkom čeka.

Po prašini toj smo utapkanoj šakom
kažiprstom slike crtali iz mašte
koje su se brzo, već sa prvim mrakom
brisale sa vetrom što dune kroz bašte.

A uveče kada sunce se opklati
i u božur crven na nebu procveta
Kosmos se nad selom sav zlatom pozlati
i povede nedelju na put oko sveta.

Ljiljana Tamburić

ДРВО СИ ЖИВОТА У СРЕД РАЈА СКРИТО
(Пресветој Мајци Богородици)

Само Теби Мајко што Покровом својим
надкриљујеш грешно, изгубљено стадо,
Оду ову певам и све док постојим
бацам Ти под ноге сво земаљско благо…

Ти си Прибежиште, Помоћ и Заштита,
код Оца и Сина, људска Заступница.

Кроз ову Те песму, под Успењским сводом,
свих светлости, дневних, Незалазна зоро,
призивам и кличем, да над људским родом
руке своје ставиш, ти наша Потпоро…

Никога не молих са толико вере
без сумње и страха, без икакве мере.

Дрво си живота усред Раја скрито,
на Престолу Божјем Царица Небеска,
Праведни Судија што не прима мито,
Красна као цветна, жива арабеска…

Ни у ког не гледам са толико жара
без помисли да ме, можда, поглед вара.

Никоме не казах учињене грехе
опроштај тражећи и речи утехе,
никоме не љубих ручице и скуте
и не жалих сузе у крило просуте…

Никога не волех љубављу оваквом;
несебичном, пуном и свеобухватном.

Само тебе Маријо, Исусова Мајко,
Саветнице моја у све тешке дане,
Свезнајућа наша, душевна Видарко,
Чудотворко, снажна, за боли и ране…

Кад у мени туга животна набуја,
дај ми помоћ своју, док прође олуја.

Од крви и меса, свога тела чедног
донела си дете на белину дана,
од Светога духа и од Бога, једног
у хришћанском свету давно Изабрана…

Ти Пресвета Дево, наша Богомајко,
опроштаја пуна, Света Дародавко.

Па подиже сина, Човека и Бога,
Љубави му даде и све што још треба,
пола душе своје, део срца свога,
а знаде да он је, само светлост с Неба…

Кад испусти душу и умре на Крсту,
знала си, спашава, грешну људску врсту.

Док бејаше жива, Мајко, Паћенице,
због смрти свог сина, осећаше муку,
а Твоје су сузе, као бисернице
капале ка небу на Божију руку…

Па би с’ онда, пуне, милине божанске
враћале на земљу, на душе хришћанске.

Обиђе Витлејем, где си га родила
и сва места где је праведне лечио,
места, уз беседу, што их походио
и Голготу где је вечни сан уснио…

Молила си Бога да те себи узме,
да Син Ти обрише, очи, вечно сузне.

Онда једног дана Анђео Ти стиже
у рукама носећ’ гранчицу од палме,
рече Ти да дани смрти све су ближе,
у горама птице певаху Ти псалме….

Гетсиманским вртом тишина се простре,
Апостоли дошли с’ тобом да с’ опросте.

А три дана после, сиђе с неба Христос,
те подиже тело тад на руке своје,
чу се светом тихи, анђеоски мелос
док се успињасте, под небом, вас двоје…

Замириса ваздух и разли се светлост
у Успењу, Мајко, ширила си Светост.

И Царица поста хришћанскоме свету
и највећа радост Преподобних мајки,
Истина и Светлост у своме Узлету,
Заштитница слабих из најлепших бајки…

Од свих нараштаја Мајчица, Слављена
и од свих светова Богом Изабрана.

Владичица поста, сада и Ти сама,
код Сина и Бога, ту си нашла место,
-Радујте се- рече -Ја ћу бити с вама
у све дане даљње !-И седе на Престо….

Па отвори врата на Успењском своду,
Помоћница поста Православном роду.

Ево, Теби кличем, за будуће дане,
Пресвета, што светлиш својим кандилима
и гледаш да сваком нови дан осване
са именом Божјим у грешним устима…

Твоме Сину певам лепше од славуја:

Алелуја, Алелуја, Алелуја!

Љиљана Тамбурић

КАНДИЛО ПЛАМОМ ЛИЦЕ ЈОЈ БОЈИ

Одавно, дом ми – кавез и замка, светла ми улична ремете мир,
постоји негде спасења сламка, ал ја све дубље тонем у вир,
снови ме муче, кошмари пију, одавно нешто муку ми ствара,
ноћу се сенке по зиду вију, једна од њих ми врата отвара;

У сновима ме одвлаче зраци ка некој тајни у жбуњу шипка,
свуда су свеће, небески знаци и од листова шарена чипка,
а иза свега, некаква кућа, немарно и давно остављена,
у рушевини душа јој грца, улазних врата одавно нема.

На зиду сивом икона Петке, у раму старом, тужна и бледа,
одором црном прекривена, с миртом у руци у мене гледа;
Погледом благим к’о да ме моли да је одавде некуда склоним
срце ми пуца, душа ме боли, како опроштај да јој измолим.

Мајка ми једном са јадом рече док ручак спремах да је угостим:
Од славе, сине, нема ти прече, што је не славиш, нек Бог опрости,
Свете нам Петке икона стара, остаде тамо где људи нема,
сломљеног стакла и пуна гара, а беше у цркви освећена.

Каже ми: Иди, тамо ћеш наћи, светлост што давно из тебе изби,
постоји стаза и пут најкраћи, све је до тебе, оди и види…
У твојој кући, на дедовини, чека те Она што ће те спасти,
загреби руком по маховини, тамо ћеш веру и Бога наћи.

Мајчине речи и чудни снови, отворише ми видике друге,
из мене Свевид тад проговори, уместо оне негдашње туге,
па се упутих сећањем вођен тамо где давно прошао нисам,
к’о човек гордости ослобођен, у Божје књиге давно уписан.

Дођох до куће, туга ме сломи, клекох на земљу па се прекрстих:
Опростите ми сви преци моји, једва од срама тада изустих,
из паучине с’ прашњавог пода икону Свете Петке подигох,
Помилуј мајко мене изрода, што тако касно пред тебе стигох.

Скинух прашину са лика светог, пољубих скуте у црној хаљи,
ја сам изданак колена петог, а бејах човек који не мари…
Икона сада на зиду стоји и Преподобна мајка на њој је,
кандило пламом лице јој боји док ми анђели молитву поје.

Љиљана Тамбурић