ПЕСМА МЕСЕЦА: Ј У Н ’23.

КО НАМ ТО ГАСИ ФЕЊЕРЕ

Чији су оно косачи пшеницу нашу што косе
па с пелином је замесе и нуде нам горак хлеба
Ко с божурова наших стреса капљице росе
па их посипа отровом и како умиру, гледа.

Чије то вране гракћу изнад кровова царских,
ко земљу краљева србских поганом ногом гази,
чији стражари стоје испред дворова рајских
са изговором да нејач, нечију, од нас пази.

Ко се то игра жмурке с косовским живим Богом
и гаси фењере на путу, Литије Православне,
како се зове човек што злочиначком ногом
знамења гази у књизи, историје нам давне

Коме Грачаница смета и у њој Симонида
што без очију види, поносни народ што страда
Коме је трн у оку, вера у Христа и Вида
па трује извор из кога вечно се пије нада.

Чије то руке секу стабла косовских шума
те земљу преврће, црну, где србске кости леже,
ко се то памети игра, на уштрб бриткога ума,
чији то зуби злобе, шкргућу на нас и реже.

Чијим се словима пишу табле и путокази
пред србским светињама и вековним кућним прагом,
ко пуца у очи Христу, који на србство пази,
по гробовима јунака ко то плеше са врагом.

Они немају имена, ни образа ни лица,
они су државе своје тек јуче уцртали,
на њима крвави скути и очи децеубица
с оружјем силници јаки, у срцима црни и мали.

Љиљана Тамбурић

У ОКРИЉУ НАШЕГ ХРАСТА – Љиљана Тамбурић

У ОКРИЉУ НАШЕГ ХРАСТА

Данас смо ситно лишће у крошњи старог храста
што од семенке, плодне, првог Србина наста
стабло му се, ко барјак, на вечном ветру вијори
стално се неко дрзне с намером да га обори.

Пружају му се жиле метохијском долином
док га Косово поји, рекама као вином
зором црвене росе, боје му црвено лишће
под њим се свеће пале, док стара патња га стишће.

Под храстом војска спава, уснула вечитим сном
јунаци ставили главе свако на вранца свог
Косовка, лепа, седи, крчаг у руци има,
на усне умирућих, сипа капљице вина.

Видим Лазара, цара, усправног, ал без главе
она на путу неком, на путу вечне славе,
Јефимија златом везе, поново свети покров
када васкрсне Лазар, на време да буде готов.

У хладовину храста, стаде све што је српско
векови царске славе и сви порази с Турском
данашње тешке ране, што боле нас и пеку
док нам храстове гране, неки зликовци секу…

Они долазе ноћу, оштре секире носе
под својим скутима крију, сечења жељне косе.
Дижу се кости мртвих, кличу нам углас химну,
у корен овог храста, не дамо да нам дирну.

Долазе да оборе, необориво што је
корење нашег храста, да од стабла одвоје,
са нашег светог стабла, да истресу нам гене,
да нестане заувек, њега, тебе и мене.

Видовдан данас блиста, свечан и тужан дан
као и сваког лета, сањајмо исти сан
невера нека од нас, отпадне као краста.
Нека нас вера врати, окриљу нашег храста.

Љиљана Тамбурић

KO TRAŽI DAĆE MU SE – Ljiljana Tamburić

KO TRAŽI DAĆE MU SE

Dajte mi duhovnu hranu
Da svetovnu više ne ištem
I neko božansko piće
Da mi osvešta biće…
Neka to bude Pričest
Krv, čista, Isusova
Dajte mi pesmu radosnu
Od anđeoskih glasova.

Neka mi vid se prostre
Preko granica sveta
Svevišnji neka mi zenice
Zakiti verom što cveta…
Tražim da srce moje
Željno duhovnog mira
Kuca ritmikom pesme
Iz stihova Psaltira…

Neka mi procveta duša
Mirisom tamjana puna
I neka u mraku greha
Svetli mi čudesna Luna…
Iz Pesmarice pevam
Neka mi glas bude jasan
Iz njega da se čuje
Svešteni “tanani šapat”.

Dajte mi smernicu pravu
I snagu isposnika
Veru i nadu mom duhu
Da setim se božjeg lika,
Kad god mi kolena klonu
I kad me izda telo
Da kapne iz mene suza
Na moje majušno delo.

A delo, dajte da bude
Skrušenost, mir i smernost,
Duša čista i prosta
Poniznost, blagost i vernost,
Poštenje, nada i vera,
Poznanje, mudrost, zahvalnost,
Neka iz slabašne, mene,
Čuje se Blagodarnost!

Ljiljana Tamburić

КО НАМ ТО ГАСИ ФЕЊЕРЕ – Љиљана Тамбурић

КО НАМ ТО ГАСИ ФЕЊЕРЕ

Чији су оно косачи пшеницу нашу што косе
па с пелином је замесе и нуде нам горак хлеба
Ко с божурова наших стреса капљице росе
па их посипа отровом и како умиру, гледа.

Чије то вране гракћу изнад кровова царских,
ко земљу краљева србских поганом ногом гази,
чији стражари стоје испред дворова рајских
са изговором да нејач, нечију, од нас пази.

Ко се то игра жмурке с косовским живим Богом
и гаси фењере на путу, Литије Православне,
како се зове човек што злочиначком ногом
знамења гази у књизи, историје нам давне

Коме Грачаница смета и у њој Симонида
што без очију види, поносни народ што страда
Коме је трн у оку, вера у Христа и Вида
па трује извор из кога вечно се пије нада.

Чије то руке секу стабла косовских шума
те земљу преврће, црну, где србске кости леже,
ко се то памети игра, на уштрб бриткога ума,
чији то зуби злобе, шкргућу на нас и реже.

Чијим се словима пишу табле и путокази
пред србским светињама и вековним кућним прагом,
ко пуца у очи Христу, који на србство пази,
по гробовима јунака ко то плеше са врагом.

Они немају имена, ни образа ни лица,
они су државе своје тек јуче уцртали,
на њима крвави скути и очи децеубица
с оружјем силници јаки, у срцима црни и мали.

Љиљана Тамбурић

VOLEO SAM JEDNOM – Ljiljana Tamburić

VOLEO SAM JEDNOM

Čupao sam sunce sa zapadnog neba da produžim dan…
Lomio prste učeći Šopenov Largeto u e-duru
i žmureći produžavao san
da mi se njen lik ne bi sa misli pomakao…

Pričao sam o njoj svojim neprijateljima…
Lagao sam da je poznajem,
a nisam je znao.
Kad me je jednom pogledala
pet dana nisam vode okusio,
a nije da nisam bio
protiv ludila…

Zbog nje sam se na nebo penjao
i razdvajao oblake
da kap ne bi na njenu kosu pala,
a znam da mi nikada ne bi dala
da joj pomilujem, makar ruke…

Jednom sam se pobio sa nepoznatim čovekom
jer je na ulici dotakao ramenom…
Kako je smeo,
kad ja netremice
u nju oči zavijam…
I klijam
kao posađeno seme u crnicu
polivano njenim osmehom…

Voleo sam jednom…
Prolazile su godine
a ja sam za njom kaskao
i samo o njoj snio…
I nikad je se nisam nagledao…

O kakva sam budala bio…
Ili nisam…
Ne znam…

Na kraju moje ulice
živela je Vanja…
Žena koja je patila…
I koja mi je sve opraštala…
Koja je čupala sunce sa zapada,
razdvajala oblake
i mrzela ženu koju sam voleo…

Ljiljana Tamburić

ОТВОРИ НАМ БОЖЕ ДВЕРИ – Љиљана Тамбурић

ОТВОРИ НАМ БОЖЕ ДВЕРИ

Дочекај Боже, чету Анђела
што ти долазе погнутих глава…
Личе на јато белих голубова,
скраћених крила,
и носе у кљуновима гранчицe мира
и чисте душе- кандила мала.

Небригом, тешком, кристалне Ти праизворе замутисмо,
имена Твога достојни нисмо.
Вреди ли нам ово покајање
што га трубимо,
ми слуге Олтара Твога,
што заборависмо искрено и чисто
из себе, Теби, да навек нудимо
и да ходимо за Христом.

Пребрзо олистасмо
прескачући молитве,
ми, деца Бадњака и Крста…
Ми деца праведника и мученика
олако у Цркву Твоју улазисмо,
и ретко се крстисмо с три прста…

Олакшај ово тешко бреме… Оправдања нам неумесна беху…
Наметнусмо га сами, правдајући време
што нас обави као тама густа…
Крст наш претвори се у невину нам децу,
јер славопој ка Теби, молитве и смерност,
заборавише, грешна нам уста.

Отвори нам Боже двери!
Прихвати, нас људе, покајнички скрушене и пуне пепела…
Уведи у Царство своје, ове прегрешне душе
што се од јада и туге на Твоме прагу, гуше…

Отвори нам Боже двери
да оставимо макар кости…
Да проспемо испред Тебе покајање
и кажемо ти – Боже опрости!
за Тебе вредније од бисерних суза…
Узалуд син твој за нас погибе и узалуд се крстисмо,
огрезли у греху таме и луксуза…

Теби што светлошћу и огњем господариш
молимо се, оснажи нас и закрили!
Помогни опростом и благодари,
да заблистамо и будемо ти мили…

Дозволи да у Царству Твоме будемо
достојни ти гости…
Искрено се кајемо,плачући…
Боже, опрости!
Боже, опрости!

Љиљана Тамбурић

РАСКОШНА ПЕСМА – Љиљана Тамбурић

Раскошна песма

Пишем вам раскошну песму, да њоме засеним небо
то савршенство божје пуно скривених тајни
речи кроз вене да теку и лече као плацебо
нечији животни занос исцеђен ко талог чајни.

Најлепше могуће речи, блиставе попут кристала
нек растерају тешко црнило поноћних мисли
овом бих песмом и зене из својих очију дала
сузама да се из њих нечије мутно разбистри.

Раскошну песму пишем, нудим из себе страсти,
нека останем кора од старог трулог цера
нека попије жељан понуђених му сласти
памтећи магичне дане пуне Божјег весеља.

Када раскошна песма обузме видокруг цели
и тело ношено снагом постане обичaн баласт
схватите да у животу све се на пола дели
од пола века свој си па макар и мало будаласт.

Пишем ал не успевам да свилу у иглу уденем
тек написана песма нит помаже нит лечи
ал титра у мени жеља да пре него ли свенем
исплетем раскошни венац од нових магичних речи.

Љиљана Тамбурић

МИ НИСМО КАО ДРУГИ – Љиљана Тамбурић

МИ НИСМО КАО ДРУГИ

Ми нисмо као други
Патимо јер смо живи
Нама се вечно суди
Стално смо некоме криви
Посебни смо и своји
Срца нам увек трепере
Свако би да нас освоји
Да нам уведе мере
Да нам укроти душе
Да нам срца увеже
Покушали су то јуче
И данас плету мреже

Хтели би да нас поробе
Да отму нашу слободу
Да веру ставе на пробу
Да нам замуте воду
Вуку нам децу на страну
Одвлаче их на слепо
Стаблу нам секу грану
Лажу да тамо је лепо
Овде је гнездо из кога
Полеће понос и снага
Гроб оца мога и твога
Врата кућнога прага

Овде је мирис детињства
Босиљка, земље и хлеба
На небу божја светиљка
Све је што нама треба
Са зида нас гледају преци
Историју причају часну
Пазе наш живот свеци
поруку шаљу нам гласну:
Народ смо који је знао
Да пада и да се диже
Што сину није дао
Да туђе чизме лиже

Што је до задњег даха
Бранио огњиште своје
У стопи земљиног праха
Чувао своје хероје
Народ смо који запева
Заигра и кад је тешко
Што чува одоре царева
Поносан на порекло
Чије се заставе вију
Од памтивека до данас
Јер нас надмоћни бију
Хушкају шакале на нас

Из наше крви се рађа
Изнова Србија нова
Лепша но икад до сада
Снажнија, јача и боља.
Сутра је ново време
Нова нас чека борба
Збацити старо бреме
јутра нам долазе добра
Страдања било је доста
Треба нам сада бајка
Душа нам пуна опроста
Нек живи Србија, мајка.

Љиљана Тамбурић

POEZIJA – KUTIJA ČUDESA * Ljiljana Tamburić

POEZIJA
(KUTIJA ČUDESA)

Poezija-iskona sjaj, kristalna aura svesti
Što kao pehar, blista, na polici pisanih reči
Nju ćete kao sirenu, u moru tišine sresti
Gde rimom, telo i dušu, od malodušnosti leči.

A nastala je odavno, u vreme nesavršenstva
Sa prvim gubitkom Raja, kad čovek poče da pati
Ponestade mu lepote i izgubi sva blaženstva
Te rečju reši, punoću, spoznaje sreće da vrati.

U umu su nicale reči, nove, čudne i teške
Nadimala su se pluća, i oticale su nepce
Vremena ne beše mnogo, da se naprave greške
Prve su pesme ličile, na sasušene vence.

Nekazano, kao teret, pesnike poče da mori
Kao bremenite žene, nosiše usude svoje
O, da li će jurnuti lava, grotlo kad se otvori
I dal’ će nebom da sinu, najlepše svemirske boje.

Poezija je sve ono, što iz čoveka iskipi
Plačljivo, voljeno čedo, sačuvano da poraste
Pa kad se kao takva, izvuče iz kožnatih niti
Poleti ljudima sličnim, kao što polete laste…

Osuđenica na prezir, obučena u metafore
Uvek skrajnuta s putanje, na marginama slave
Usipana kao vino u čitalačke amfore
Naiskap ispijena, kad dođe vreme za zabave.

Ona je zvuk i tišina, ritam, boja i osećaj
Sa nagonima stvarana, često mešana s bolom
Nekad je medeno vino, a nekad pelina gutljaj
Počne valcerom divnim, a postane ples sa đavolom.

Poezija sama po sebi, jedan je oblik magije
S Božjom promisli dođe, pesnika za ruku vuče
Da piše pesme radosti, il plače uz elegije
Nekoga da ozdravi, a nekoga da dotuče.

Iz te kutije čudesa, izvuče svako, baš ono
Nitima ranjene duše, za sebe što će da veže
I kao da stihovi nose, neko magično zvono
Neko im se zadivi, dok drugi sumanuto beže.

Ljiljana Tamburić

Norveška u srcu- Ljiljana Tamburić

NORVEŠKA U SRCU

-Velkommen til Norge, – reče mi mladić ljubazno
I zadivi me svojim savršeno belim zubima
Zamotah bolje šal, ko da je to bilo važno
I potražih sunce među nepoznatim ljudima.

Ovde je pola mene pustilo svoje korenje
Porasli su izdanci kroz ledenu koru severa
Vetrovi oštri im seku tople južnjačke gene
Otac ih sakri u kapu skrivenu na dnu kofera.

Primi se i moje seme na ovo tuđe tlo
Zavoleh ovu zemlju koja mu pruži šansu
I ovo sunce blago ne greje nekim zlom
Liči na naše al ima, jednu bleđu nijansu.

Ljudi su i ovde ljudi, i dobrih i loših ima
Mudrost u sebi nose, smirenost i toplinu
Magiju vide u tome što dugo traje zima
Priroda zahvalno vraća, dajući im bistrinu.

Ovde snegovi mirišu na čiste dečje pelene
Vazduhom struji sveža, mirisna nota mora
Oblaci s vetrom jure sure polarne jelene
Veče nema početak nit završetak zora.

Svako svoj život živi iza fenjera na prozoru
Ili srebrne zvezde na ulaznim vratima kuće
Ulici ne pada teško, zahvaljujući dekoru
Da svojim sankama, ljude, kroz bele prtine vuče.

Dečji crveni obrazi i sreća što ne prolazi
Greju zimsku idilu šćućurenu među stene
Ovde gde sunce izlazi i gde u podne zalazi
Gde je često iskosa ogrejalo i mene.

Sretaše me i leta, blaga, do neba zelena,
Milion tirkiz jezera, plavetne nebeske oči
Bezbroj parkova gradskih, raskošnih poput goblena
Jorgovani što lila boje vesele noći.

Zeleni tepisi grada, somotni ćilimi mekani
Lepotom svojom grle, ljude, da tu se druže
Iznad njih krošnje javora kao miljei heklani
Radost i neka sreća među ljudima kruže.

Bele su noći magija za spuštene roletne
I prozori su predstava za male gladne ptice
Na svakom ćošku, ovde, stranca možeš da sretneš
Svako na sebi nosi svoje skriveno lice.

Na obroncima planina crvene kuće- pečurke
Zaspale u tišini ribolovačkih priča
Šapuću deci legende duboki sneni fjordovi
Ko iz kamenog kaveza nekog opakog bića.

Vikinzi teraše brodove sa zmajevima na pramcu
Gusari i osvajači dugačkih, riđih brada
U flaši ljubav slaše pisanu u pisamcu
Priče o njima kruže Norveškim morem i sada.

Zlatnim je suzama plakala, prelepa boginja Freja
Žaleći za svojim mužem, neverom tugu krila
A on se vraćao kući s gomilom ratnih trofeja
Ne znajući da ona u skute muškarce skriva.

Trolovima su ovde plašili nestašnu decu
Ta bića i danas negde među knjigama žive
Pevaju čupave pesme kao srp tankom mesecu
Ostavljajući stope na tek poorane njive.

Verujem da nije bajka, u moru sirene žive
Hladna Norveška voda u dubini ih čuva
Plašljivi članovi posada za nesreće ih krive
A one su samo svici koje ubija bura.

Kao što naši preci imaše boga Vida,
S dvokolicom na nebu njihov se zvaše Tor
Kao što našu majku o nama mori briga
I njihova isto brine, zovu je kratko “Mor”.

Zavoleh ovu zemlju ko da je i ona moja
Ljudi su do skora bili kao i mi seljaci
Ali u njima osta ona iskonska volja
Da se zadrži sve ono što tradiciju krasi.

Ponos je ovde za mlade da nose narodnu nošnju
U njoj se krste u crkvi i nose je na venčanju
Ovde se stavlja hleba u prućem pletenu krošnju
A vunom štrikani prsluk svima je u ormaru.

Ovde je prva hrana, domaća ovsena kaša
Posle nje hleba i sira i čaša dobrog vina
Domaći hleba se mesi samo od crnoga brašna
Pa tako dožive stotu, nek je na zdravlje svima.

Dečja igra u blatu i zalogaj uzet sa poda
Ne može da donese bolest il nešto mnogo gore
Ljudima prija hladna, stopljenih lednika voda
I skakanje sa stene u pomodrelo more.

Čudna lepota krasi zemlju što svakog prima
Ljudima ruke pruža i prijateljstvo nudi
Da ovde nađu mesto i duši svojoj smiraj
Pomažu njeni divni i gostoljubivi ljudi.

Ljubav na prvi pogled desi se s dolaskom prvim
Kad dođoh kako bih polila, tek izniklo mi cveće
Ovaj mi vazduh uđe u svako zrnce krvi
A moje oduševljenje uvek je sve veće i veće

Evo i danas, tu sam, ko da sam došla kući
Celu noć snežni vetar nanosi beli šlag
A moje se oči cakle i dlanovi su mi vrući
Jer ispred mene stoji onaj što mi je drag.

Uskoro vraćam se kući, brzo prolete vreme
Na pola delim dušu, ne spavam dobro noću
Ostavljam zemlji ovoj ljubav i srpsko seme
-Velkommer tilbake! mi kažu, a znam da sigurno hoću.

Ljiljana Tamburić