Категорија: Ljiljana Tamburić

НЕВИДЉИВА СИ БОЖАНСКА СТВАРНОСТ

Невидљива си божанска стварност
Ти жива слико веровања мог
Пред тобом клечим, молим се, крстим
Пред тобом своју наду тропрстим
И тражим да ме обезгреши Бог.

Иконим твоје лице и скуте
Чуварко мога срца и душе
Верник у мени чува предање
Да нам је Слава важно имање
Док анђели ми о том певуше.

Нисам ни монах ни искушеник
Већ мали грешник што земљом гази
Но имам веру чисту искрену
У Славу своју и у Икону
Која ме верно од злога пази.

На зиду моме у дуборезу
Са пигментима код брата мога
Код сиромаха слика си мала
Коју му сестра некада дала
Да му осветли стазу до Бога.

Па можеш бити сликана златом
На сомот зиду царскога двора
Или да лежиш на хладној стени
У манастиру, цркви, капели
Без икаквога лепог декора.

Увек си она у коју гледам
Када запалим свећу за срећу
Јер ја сам Србин а Срби знају
Коме ће своју душу да дају
И коме мисли њине узлећу.

У дому скромном чувам свој олтар
Где Мајка Божја с Исусом лежи
А ти си Иконо, небеско цвеће
Поред кандила, крста и свеће
Од које свака невоља бежи.

И увек бићеш на првом месту
Ти заштитнице мира и здравља
Зато ти жижак јутром запалим
и уз молитву чисту захвалим
У духу српскога православља.

Љиљана Тамбурић

БОЖИЋ БЕСКУЋНИКА

У тишини на утрини два сирома ватру пале
Од храстових голих грана и по мало лишћа жута
Богу хвала, сутра зором, са весељем Божић славе
Обојица вером светом, руком божјом додирнута.

Ватра се до неба диже, жишке лете под небеса
Док језици од пламена месечево лице прже
Нека језа и хладноћа, груди ових људи стреса
Анђеоска нежна крила у животу још их држе.

Верују у једног Христа и рођење сад му славе
Знајући да живот даде да се људи спасу греха
И он ништа не имаде, роди се на шаци сламе
Ал постаде за род људски вера, нада и утеха.

Син и отац загледани у ватру што живот значи
Без чеснице и кољива дочекаће дан најдражи
Отац сину сузу брише- Сине мили, ти не плачи
Сутра ће нам бити боље, Бог ће срца да оснажи.

Остали су без ичега, протерани са свог прага
Надају се да ће једном можда тамо да се врате
Да не траже себи место од немила до недрага
Трудећи се да истрају, Исусове стопе прате.

Кад угасну звезде сјајне и зазвоне звона снажно
Нова нада напуниће радошћу и надом душе
Топла кућа, храна, пиће – не треба да буде важно
јер Божић је дан почетка чекања на Васкрснуће.

Љиљана Тамбурић

LAZAREVA KRUNA

Ima više od dva veka, kad obiše Turci rezu
na vratima Ljubostinje, te ukraše krunu knezu.
Od tog trena, zvona crkve, ko da mole sa zvonare,
prosipaju tužne zvuke, kroz raskošne četinare.

Ravanica nebu stremi, prema Bogu krst svoj pruža,
da svečani put pripremi, da ga pospe cvećem ruža;
Da što bliže nebu bude kupola joj Vaznesenja,
da se anđeli probude i otvore vrata njena.

Da Bog dušu Lazarevu, uspavanom telu vrati,
pa da tako oboženog, na spasenja put isprati.
U kneževim rukama će mesto mača krst staviti,
ovog puta neće Lazar, svoje ruke krvaviti.

A usnuli car nas zove, da palimo sveće žute,
da molitve krenu nove i osvetle, njemu, pute,
jer Lazar će jednog dana, u pohode nove poći;
Nema njemu ovde sana, smiriti se neće moći…

…Dok na glavu, koja leži, pored tela miomirna,
bez raspada i truleži, što miriše kao smirna,
krunu carsku ne povrati iz Stambola sa Bosfora,
pa da usput opet svrati, tamo gde se svratit mora.

Metohijom kada Lazar, s krunom svojom zakorači,
videće tad srpski glavar, kako beže osvajači.
Jer Srbija nije cela, obezglavljena j’ i ona,
nema njojzi Vaznesenja, dok je steže zla Sotona.

Pa Kosovo, srpsku glavu, sastaviće s telom njenim,
vratiti joj staru slavu, da ponovo svet je ceni.
Krunu carsku postaviće, na sred polja kosovskoga,
i Svevišnjeg zamoliće, za spasenje srpskog roda.

Kruna čeka na istoku, u turskome kazamatu,
dok Morava u svom toku, skuplja vodu čudnovatu
da njom leči srpsku muku i nameru ovu zlati;
Da osvešta onu ruku što će krunu da nam vrati.

Ljiljana Tamburić

DA NISAM OVO ŠTO JESAM

Da se nisam rodila,
onda kad jesam
i da nisam, ovo,
što sam
silom prilika postala,
možda bi se ova
slabašna gugutka
bez krila
što se u meni stidljivo svila,
nekuda odvukla
i tamo ostala…

Možda bih se negde,
u Meksiku,
Konsuelo zvala
i možda bih prva
najljubavniju pesmu napisala,
a ne bih proklinjala noći
koje sam provela u nesnu
i čekala kada će doći
željene vesti
na moju adresu.

Možda bih u nekoj samoći,
nesrećno zaljubljena,
stvarala sonete
posvećene Petrarki,
zatezala konopce na nekoj arki,
dok noć bi sekla sablasna munja,
a Alan Po mi naglas recitovao
o otrovu koji krčag prepunja…

Ili bih kao Bukovski,
gledala ulicu i ljude bez snova
kako se u surovu pesmu pretaču,
pa iz nje iskaču i plaču
zbog svakodnevnog
habanja đonova…
Možda bih pre Jesenjina
odgovorila na pismo majci
koja je daleko
i volela nežno i toplo,
suptilno i meko,
no nikada savršeno
kao u bajci …

Ah što nisam bila
tamo neka Barbara,
za kojom su
Preverove oči lile suze…
Što me Gete
za svoju muzu ne uze
da mu u predstavi ulepšam rimu,
ili da visim ko malo dugme
na Faustovim kostimu.

Možda bi se u moje oči
Vasko Popa kleo,
ili bi me Miljković uzalud budio
u nekom niškom parku…
A ko zna, da nisam žena
možda bih glumila,
u Erićevoj pesmi o otkosu,
uspavanu zvečarku.

Da nisam ovo što jesam,
možda bih na nekom salašu
sedela i pušila s Mikom,
i bila poznati pesnik,
ili bih lutala za neopisivom slikom
i nekim duhovitim likom
koji bi u radosti
bio mi saučesnik.

Da se nisam rodila
onda kad jesam
i da nisam, ovo,
što sam silom prilika postala,
možda bih bila posebna,
od malena…
Ne bih se bavila heklanjem,
šivenjem i vezenjem goblena,
nego bih kao Neruda
noću pisala najtužnije stihove
svojim neuzvraćenim ljubavima.

Da se nisam rodila,
onda kad jesam
Ili da se, ne daj Bože,
još nisam rodila,
ne bih nikada saznala
da su sve pesme već napisane,
da su se mnoge reči izbrisale
od silnog šaputanja…
I možda bi moja životna putanja
bila tek jedna strofa
molitvenog apostrofa
kojim se obraćam Bogu
posle nesnosnog ćutanja.

Ljiljana Tamburić

PRODAJA DUŠE

Neki je nepoznat čovek juče srušio ajat,
pod kojim je očev otac učio kovački zanat…
Bacio meove crne i stari dedin čekić
što mi je bio pretežak kada sam bio dečkić.

Neki je čovek ušao u bačvaru od blata
gde se jednoga proleća, na slami rodio tata,
onda je izneo burad, i motornom testerom
isekao duge, na kocke, ko da ih seče laserom.

Zamirisala avlija na talog od starog vina,
odletela pod oblak, nasleđena nam baština…
Deda pustio suzu u grobu pod žutom leskom,
zamutio njome izvor pod šajkačom nebeskom.

A onaj nepoznat čovek iseče krušku pred kućom
u čijem sam se hladu igrao nekad sa Žućkom.
Umesto drvene kapije namesti neku od gvožđa,
pa sa vinjage, bele, pojede šaku grožđa.

Onda uđe u kuću, izvali ulazna vrata,
izbaci prvo kolevku u kojoj ljuljasmo brata,
pa kredenac zeleni, šporet, pešačku klupu,
ikonu i slavski astal, naćve i drvenu stupu.

Doveze posle mašinu kao aždaju strašnu,
zidovima se igra kao da crta po brašnu…
Zgnječi pod kamenim pragom, poslednju čegrtušu,
ostarela i slaba, kuća nam ispusti dušu.

Kupio čovek imanje, za pare neke male,
po dedovini nam vršlja, jadne li smo budale…
Stričevima bi važno, samo da bedu skinu,
da ne plaćaju porez i brinu za tu starinu.

Svratiše u prvu krčmu, odmah posle tog čina
da speru nečistu savest bokalom opojnog vina…
Pod oskorušom gde beše, od blata mala kuća,
oproštaj za decu traži vaskrsla dedina duša.

Ljiljana Tamburić