Љиљана Тамбурић
ОЖИЉЦИ
Црне су њихове птице орале облаке беле
И плаво небо звуком цепале на два дела
Од страха, све су лале, тога пролећа свеле
И мртва остаху тада многа млађана тела.
Деца стављаху шаке на мале уши своје
Сузе крупније беху од цвета хризантеме
И птице међу лишћем престале су да поје
Молитвама су жене кратиле страхотно време.
Над Србијом се Луцифер борио с Анђелом Белим
Његова војска беше сва од ватре и гвожђа
У неједнакој борби ни ваздух не оста целим
Падаху камене кише ко зрна сувога грожђа.
“Милосрдни” се њихов појио нашом крвљу
Ноћу је као вампир нападао из таме
Уживао у страшном хаосу и безумљу
На главе тужних мајки свијао црне мараме.
Рушио мостове, школе, тек сазидане куће
И на пољу сејаче са грудом сравнио родном
Убиo недужну чељад, гелером усмртиo куче
И њиву хранитељку претвориo у бесплодну.
Осташе дубоке бразде на кожи, срцу и души
Оне на телу зарасле, на души вазда крваре
Но оно што очи памте, у грудима што гуши
Личи на спремне за излив ужарене вулкане.
Глумци су били без лица у овој срамној роли
Ужасном силом су бетон ломили као јаје
Ожиљци на лицу града беху дубоки и болни
А олупине наше посташе живе и сјајне.
(C) Љиљана Тамбурић
Нaпомена: Градска топлана у Крушевцу је бомбардована 12.4.1999. године. Песма је изговорена је је 11.4.2025. године, дан пре тог бомбардовања пре 26 година, у знак сећања на тај немио догађај. Погледајте како је то било на манифестацији „МОЖЕ ЛИ ПРАВДА ДА САВЛАДА БЕЗУМЉЕ“…
