SVITANJE
Razdanjuje se polako…
Nestaje sa neba Luna…
Zvezdane perle skuplja
kosa joj zlata puna,
fenjer polako gasi
na nebeskoj terasi.
S listova rosa kaplje…
U bari trska krije
tanane noge čaplje,
noćne se senke gube
dok se gugutke ljube.
Dižu se ka nebu trave…
Maslačci svoje žute
vetrom češljaju glave,
niz klanac sive magle
stidljivo leđa sagle.
Razdanjuje se polako…
Nečujno treplje sova…
Celu noć bila je budna
na grani šumskoga krova,
lisica dolazi s puta
sija se dlaka joj žuta.
Pevac budi spavače…
Troprste noge mu kriju
pernate dugačke gaće,
neko mu opsuje slavu
krijući pod jastuk glavu.
Istok se jarko rumeni…
Ližu daleka brda
jezici dugi plameni,
polja pšenice žute
zrnima pune skute.
Razdanjuje se polako…
Potok vrbama šapće…
Vodenici danju i noću
točak drveni klapće,
na džakovima brašna
zora je mlinara našla.
Praskozorje već puca…
Nebesko oko ko rubin
pod velom lišća svetluca,
Otvaraju se krune
mirisnog polena pune.
Evo već dan se beli…
Na sve su strane sveta
prekrasni akvareli,
u hladu zelene ograde
pevaju cvrčci balade.
Ljiljana Tamburić
