МОГАО БИХ… – Душан Стојковић

Могао бих да пишем о љубави
какву ни руски романи немају –
од које би се постидели и Ана
Карењина и Вронски и Толстој.

О љубави прошлога века, Лоло,
која би у теби пробудила љубав.

Могао бих је у своје руке ставити,
у љубави те сакрити и чувати од
времена твоју н е в и н о с т.

И самог себе прогласити кривим,
ја не умирем за тобом,
ја за тобом ж и в и м.
Настави са читањем “МОГАО БИХ… – Душан Стојковић”

ČUVAR – Milica Aleksić


Milica Aleksić,
Kruševac

„ČUVAR“

Dok si se pretvarala
da si mnogo jaka
nisam hteo da ti priznam
da znam da se plašiš mraka
i dodira od stakla
i svega o čemu maštaš
i svega što sanjaš.
Srećom da nisi sama,
ja sam srećan da sam ti pandan.

Pazim te kuda koračaš,
hrabrim te dok ne ojačaš.
Možda ti nema značaj,
ali bih odmah stao na vrata pakla
da zaštitim tvoj svet od smaka,
da zaštitim tvoj smeh od straha,
tvoj let od pada,
tebe od rana,
snove od mraka,
ruke od kraha.
I nas od kraja.
I nas do kraja.
Настави са читањем “ČUVAR – Milica Aleksić”

НЕ КУНЕМ СЕ ЗАЛУД ПРИЈАТЕЉУ

Славили смо и љубав и вино,
док је месец собу обасјав`о;
младо вино пио Валентино,
заљубљеност док је расејав`о.

Заљубљеност краткога је века,
брзо прође, баш к`о што и дође;
у младости походи човека,
друго бива када сазри грожђе.

Тад Трифуни рујно вино пију,
старога им вазда доливаше;
музика им свира мераклију,
праву љубав одавно спознаше.

Не кунем се залуд пријатељу,
веруј мени кано старом вину;
кад омамљен легнем у постељу,
крај себ` видим дјеву, бајну, фину.

Беле груди кано мрамор брачки,
два рубина на врх кула стоје;
мирис вина, мирис девојачки,
Боже мили ноћас све је моје.

До поноћи дјева ми певала,
рубин стари сипала у чаше;
од поноћи са мном заиграла,
танго страсти, чар љубави наше.

ЉУБАВ И СРЕЋА – Мина Ивановић

ЉУБАВ И СРЕЋА

Не може љубав без двоје,
Не може срећа без двоје.
Јер шта су љубав и срећа,
Него два цвета истог корена.

Ако разумемо љубав, разумећемо и срећу.
Срећа је уснула без љубави,
Као и љубав без среће.
Срећу чине мале ствари,
А љубав велико богатство… Срца!
Настави са читањем “ЉУБАВ И СРЕЋА – Мина Ивановић”

NOĆAS – Vesna Đukanović

NOĆAS

noćas mi ne pričaj tiho
nisam spremna za meke reči
ne puštaj note setne
i ne teraj mi suze na oči

noćas ne traži u mojim očima njene
bajke zadrži duboko u džepu
dok stojimo pod vedrim nebom
i ne moli za oproštaj

noćas dok zvezde na nebu mimohod prave
i utiru put duši mojoj
stavi ruku na moje rame
zagrli me na tren i ćuti
Настави са читањем “NOĆAS – Vesna Đukanović”

Константа, Жељко Стевановић

Константа

Када бих дуги поклонио нешто од твојих боја,
Би ли сачувала скромност детета
Са улица сеоских, прашњавих,
Твој додир преосетљив за чело небеско
И овај свет нестални, данашњи,
Да ли би остала своја за вечност
И за овај трен достојна,
Моја?

Када би одузела себи мало од осмеха
И дала на чување мом имену заборављеном
На врховима старих градских кровова,
Да ли би отишле оне чулне слике
Нашег времена остављеног,
А да ми остане само једна,
Твоја?

У налету топова што звече
И фарбају земљу црвеним сузама,
Твоје су очи сјајне од надања
За дечји осмех и нова рађања.

Да ли би у обрисима градских тргова
Слутила мирисе дивљине,
И поклонила љубав мојим уснулим парковима,
А да остане непромењена у сећању,
Недоречена у прстима,
Своја?

ВИНО СПАЈА СВЕ ЛЕПОТЕ – Јован Н. Бундало


ВИНО СПАЈА СВЕ ЛЕПОТЕ

Са вечношћу вино спаја: љубав, брда и равнице,
спокој, стрепњу и надања, сунце, кишу и ветрове,
и боеме распеване и познате кафанице.
Спаја вино обичаје и боемске драге снове,
и нас двоје вино споји, две младости насмејане,
па у срећи пола века с њом уз вино трошим дане.

У заносу слатке чежње нисмо могли љубав крити,
па се тихо искрадосмо, скривао нас чокот зрео,
много ноћи сав у трансу, нисам прест’о сласти пити.
Љубио јој медне усне, у вечну се љубав клео,
а она се само смеши, смех јој беше пун милина,
опила ме пољупцима к’о дечака чаша вина.

Стиховима шпалир сликам виноградом док шеврда
и гроздове отежале, у љубави што се плоде,
и пролећна јутра рана, таласаста драга брда,
и боеме распеване, што пред зору кући ходе.
И казујем свету целом, зашто наша вина вреде,
јер их моме босоноге из гроздова сочних цеде.
Настави са читањем “ВИНО СПАЈА СВЕ ЛЕПОТЕ – Јован Н. Бундало”

SUTRA DA SRETNEM TEBE – Ljubica Pejić – Kuzmanović

SUTRA DA SRETNEM TEBE

Niko nije lepše,
od tebe pesme pisao,
kosu sa lica sklanjao
ni takav osmeh nosio.

Zbog tebe svi su patili
a ja sam za tebe disao!
Sutra da sretnem tebe,
ja bih se opet zanosio.

Nikad ti nisam rekao,
visoko ti si stajala
a ja sam samo padao.
Mladost je kratko trajala…
Настави са читањем “SUTRA DA SRETNEM TEBE – Ljubica Pejić – Kuzmanović”

OD SVAKOGA VINA GUTLJAJ – Ljiljana Tamburić

OD SVAKOGA VINA GUTLJAJ

Dok februar belom bojom, na prozoru kuće stare
sa vetrom i izmaglicom, svojeručno crta šare,
za stolom se ukućani skupljaju uz slavsku sveću
da proslave vinograde i požele vinom sreću.

A domaćin, otac očev – lice mu je istorija,
sve što nam je do sad reko nije puka teorija,
Trifundan je dan poseban jer deda je duša vinska,
šake su mu ko čokoti a reč prava i istinska.

Ispred njega tri su čaše nasipane sa tri vina,
neće, kaže, da ih deli, sva tri su mu isto mila.
Deda čuva i sad tajnu, al moraće da je kaže,
iz iskustva decenijskog sva pravila koja važe.

Pa, viljuškom deda kucnu, prvu čašu, s vinom belim,
-Deco moja, čujte vamo, nazdravljam vam srcem celim,
Smederevka, ovo vino, dade nam uz malo muke,
ostavljam ga za krštenja i za svadbe za unuke.

Zlatni zraci, iz njega se, kao jutro razlivaju,
oni koji njega piju, znaju zašto uživaju,
sa medenom notom svojom služi samo za veselja
i ljudima usamljenim za duševna isceljenja.

Ispi gutljaj ta starina, pa pogleda tad u sina,
-Vidiš sine drugu čašu, u njoj ukus je milina,
Tamnjaniku kad smo brali, pomogla nam lepa Jana,
pored tebe sad je ovde, kao bogom da je dana,

Nazdravljam vam ovim vinom, da vam ljubav navek cveta,
da vam bude snažna, slatka, večna kao vera sveta,
crno ko krv Isusova, i sa mirisom malina,
prenosim ga sad na tebe, a ti ćeš na svoga sina.

Kada treću čašu uze, on pogleda u unuka,
suze pusti niz obraze, zadrhta mu stara ruka,
-A sad tebi, milo moje, da ostavim nešto svoje,
ovo vino što ga vidiš od Prokupca nastalo je…

Kad ka suncu ga okreneš, rubinov se spektar stvara,
kad je mlado, ko ti sada, ono nepca očarava,
a ja ću ti reći tajnu, bez ljubavi vina nema,
ako s ljubavlju ga praviš, bolje ti je od melema.

Od svakoga vina gutljaj, pa još jedan i još jedan…
Ko da do sad pio nije, kao da je pića žedan…
Zaspa tada sav opijen, slatko, mirno kao beba,
srećan što i ove zime nazdravi baš kako treba.

Ljiljana Tamburić

DELIKATNA – Zoran R. Tomić

Zoran R. Tomić, Beograd

DELIKATNA
“Pejzaži naše mladosti, zajedno s pričama iz detinjstva, lepim i ružnim, oblikuju nas i stvaraju ono što smo danas”. (Šeli Rid, Teci kao reka)

Susreli smo se osamdeset i neke na Pravnom fakultetu,
Predavanja sam joj neko vreme držao,
Nisam je odmah među ostalima zapazio,
A nije se naročito ni isticala,
Možda me time baš i privukla,
Kao i držanjem otmenim,
Odmerenim pogledom kojim je moje časove pratila,
Ozbiljnošću, svetlošću pravilnih crta duguljastog lica,
Da – i zagasitim nijansama odeće i obuće koje je najčešće nosila.
Što sam kasnije tek zaključio,
Kada sam po ko zna koji put naš originalni “film” od početka odmotavao.

I okonča se zimskog semestra nastava,
Onda januarski praznici minuše, a i ispitni rok se primače kraju.
Sretoh je u hodniku jednom, slučajno dakako,
Blizu mog kabineta.
Zaustavih je da pitam kako je,
Osmehnu se uzdržano,
Odgovori da je umorna jako,
Da je moj predmet kod drugog profesora nedavno izuzetno uspešno
položila,
Da se baš sa Međunarodnog prava razočarana vraća,
Tog dana neodržanog, odloženog ispita.
Pozvah da je počastim kafom što je Upravno tako lako iz prve prošla
Ona ne odbi,
Uđe polako, oklevajući,
Uočih jasno da je vitka, premda omalena,
Naglašeno ženstvena iako nenašminkana,
Gospodstvena.
Učini mi se blaga, skromna, prirodna,
Ljubazna, no razumljivo na distanci, samosvesna.
Na brojne naslove na mojim policama diskretno je motrila,
U odnosu na njih, prema meni bila je nekako hladnjikava.
Stiže ubrzo i kafa, no razgovor nije tekao lako,
Nešto je u njemu zapinjalo, smetalo.
Predložih joj da uzme koju god knjigu hoće,
I da mi se javi kad je pročita,
Bez ograničenja, bilo kada.
Ona izabra staru istorijsku jednu, zahvali se i brzo ode,
Ostavljajući u meni osećaj naprasne praznine,
Svežinu naglo uviruće bistre uzburkane vode,
Pa i zapanjujuće teskobe.
Doista, osvajaše me cela njena pojava, stas i glas,
I radoznale oči mlade neodlučne srne.
Настави са читањем “DELIKATNA – Zoran R. Tomić”