Радослав Гогић, Треботин – ОМАЖ

Мој брат Радослав Гогић, (рођен 5. 9.1955. године) преминуо је 17.10.2025. године у својој 71-ој години. Био је врсни електричар који је радио и свим кућама Треботина и околине. Пензију је дочекао у Градској топлани у Крушевцу. Био је одличан песник, писао је драме „ИСПОД ЖУТОГ МОСТА“ и увек био спреман за шалу. У младости је био одличан диск џокеј. /Љубодраг Обрадовић/

Севају трагови прошлости,
иако их је прегазило време.
Претешко дуго носили смо бреме,
без страха од љубавне милости.

Немојте никад продавати труло воће,
време увек одмота клупко своје.
Чувајте за смирај своје неспокоје,
било би добро ако ико трампу хоће.

Мали поточак, сад у океан јури,
својим дугим кривудавим током.
Тек кад наиђе на ушће дубоко,
утопљен на једно око зажмури.

ТИ НИСИ

Ти ниси од песка,
да те сакупљам на обали мора.
Ти ниси пауза,
између два одмора.
Ти ниси птица,
па да слетиш код мене.

Ти ниси у комисији,
која испитује цене.
Ти ниси туриста,
у мојој души.
Ти ниси пупољак,
који се у мени суши.

Ти ниси писта,
само за слетање.
Ти ниси парк,
само за шетање.
Ти ниси непозната,
у животној једночинки.
Ти ниси крај,
који песник у песми чини.

ДА САМ ЛАЂА

Да сам лађа, а ти море,
кренуо бих на далеки пут,
без компаса, у освит зоре,
или у поноћ уз месец жут.

И тако, крстарио бих морима,
под заставом
*изнемоглог пливача*
и пустио да ме ветрови
својим путевима носе.
А онда, таласима и сунцем изнурен,
затражио бих помоћ од тебе.

Да ли би се за тренутак тргла
и осмехом ми замрачила бол?
Да ли би твоје срце закуцало јаче
и том плимом произвело таласе,
који би наговестили твоју љубав
и увукли ме у твоје срце,
да у њему од бесциљних ветрова,
и несигурних стаза пронађем спас?

Да сам лађа, а ти море,
кренуо бих на тај неизвесни пут,
макар никад не угледао светло зоре,
и увек лутао уз месец, ко лимун жут.

© Радослав Гогић