Туђина – Зоран Танкосић

Туђина

И лети кад пада, хладна је киша,

Бљутав је хлеб овде зарађен,

Чудни ме кипови гледе са ниша,

Погледом њиховим посве сам загађен.

И кад су дани, све тмурно и сиво,

Нигде човека од срца што пева,

Све некако тихо, запело, дремљиво,

Будно, а опет, као да снева.

И сваки осмех ко преболан  грч,

Који се не може са лица скинути.

Од самог злата искован врч,

Из којега пијеш, а не мо`ш се напити.

Овде се грца од привидне среће,

За њу се трампи тело и душа,

Вуци навукли коже јареће,

Новцем и лажју човек се куша.

…И пада, о , како пада, у разврат,

Ко што се пада у наручје мати,

Ко  загрљај драгог кад падне за врат.

Овде се са самим собом брати…

И нема присности. Ни жене, ни човека,

Ни речи оснажљиве, искрене блискости,

Живот се не живи, живот се чека,

Кад попусти тело и иструле кости.

Деца расту без румена образа,

Срамота је одавно прогнана , као

Сметња напредка, носиоц пораза,

Мочвара слободе , најгори пакао.

И вреде некакве чудновате вреди,

Све пресјајно, стерилно, исто,

Нема задовољства, муке ни једи,

Загађена суштина а друштво чисто.

И лепљиво и мамно, ко мрежа

У коју се уплели ројеви мува,

У безглавом зују моралног метежа,

Плен пауку поредак чува.

Ох, где бијах, а где сам сада?!

Ни не памтим више живот земљака,

Од чобана постадох овца из стада,

Продадох себе за пар сребрњака…