Аутор: Ivana Zajić

Вије се пламен дебели
Изнад печене проје вруће,
Од јутра дечји глас весели
Кроз прозоре се ори из куће,
У којој се за трпезом,
Док пламен свеће гори
И сви се каде тамјаном,
Домаћин молитву говори
За мир у целоме свету,
За слогу свога народа,
За срећу свакоме детету,
Богатство свога порода.
А када молитва мине,
Свако се лати чеснице,
Прстима комад откине
И чврсто стежући песнице,
Потражи новчић скривени,
Не би ли богатство стекао.
И када радио и кад се жени,
И где год био, Господ га пратио.
Ал’ срећник овај, док ветар дува
И док се леде друмови бели,
У џепу своју срећу не чува,
Него је свима од срца дели.

Док у шпорету ватра пуца

И бадњак тихо догорева,

Док играју се по поду деца,

Положајник песму пева:

 

Желим срећу и радост свима,

Међу вама нек љубав цвета,

Све што пожелело у сновима,

Нек постане стварност детета.

 

У свакој кући слога нек блиста,

На путу, ваздуху и у води,

На дан рођења Исуса Христа:

Мир Божји – Христос се роди!

Заљуби се у пролеће,

Када шума сва олиста,

Кад процвета пољско цвеће

И обала сва заблиста.

 

Кад се тихо залелуја

Приобаље наше ово,

И кад спрема се олуја,

Заволи ме тад поново.

 

Јер кад видим оне птиће

Што на грани поје гласно,

Тад ћу и ја у пролеће

Заволети тебе страсно.

Као пахуља моје су руке хладне,

Такни их погледом кад се насмејеш,

Очи су твојих погледа гладне,

Дођи погледом да их загрејеш.

 

Попут снежне пахуље мале,

Кровове кућа што су прекриле,

Моје су руке на твоје пале

Да би те ноћас нежно грлиле.

 

Као пахуља ова је моја душа,

Кад ме пољубиш, топи се сва,

Шапутања умилна сад би да слуша,

Док спајају нам се тела два.

 

Raspisan književni konkurs za objavljivanje poetskih i proznih tekstova do jedne kucane strane (font 12, Times New Roman) u zborniku Kaži mi ko si.
Ako želite da sa drugima podelite nešto važno o sebi, o Vama dragoj osobi, stvarnoj ili imaginarnoj, o nekome ko Vas je nekada davno napustio, o nekome koga želite pronaći ili mu se obratiti na sebi svojstven način, možete to učiniti stihovima ili u prozi.
Tekstove slati na ivanazajic@yahoo.com u Word dokumentu. Kad budete dobili potvrdu da je Vaš rad odobren za objavljivanje, dobićete instrukcije oko uplate participacije.
Uz radove poslati kraću biografiju, adresu i broj mobilnog telefona.

Живели смо заједно к’о браћа,
И сви ишли рукама под руку,
Сви делили заједничку муку,
Али, ето, све се преобраћа.

Оно што нас некад давно споји,
Што нам даде снагу, даде моћ,
Што делисмо вазда дан и ноћ,
То исто нас вечно и раздвоји.

Сад живимо као у два света,
Једни плавим небом вечно броде,
Други тврдом земљом жално ходе,
Драга браћо, каква је то штета?!

Вама, што на небу остадосте,
Вечито ће звона да вам звоне,
За вам’ сузе вечно ће да роне
Неутешне очи црнпурасте.

Црне очи и мараме црне
Око ваших гробова се вију,
Златна слова неће да избију
Тешку бољку, што у срцу трне.

Стојим над гробом предака
И сећам се лелека
Што су ме плавили
Док су их на вечни пут испраћали.
Дете сам била
И нисам знала
Колико та су ми лица драга.
Сад кад их нема и када снага
И мени самој понестаје,
Бакина прича и дедин смех ми недостаје
Да ми смире срце кад погреши
Луду главу тада да утеши.
О, успомене моје драге,
Сад што дајете ми снаге
Да се борим и да живим,
Да се овоме свету дивим,
Хвала вам што још сте ту уз мене,
Што не дате срцу да увене.
Поред вас оно биће срећно,
С лицима драгим живеће вечно.

Сваким се даном проблеми нижу,
А никог нема да их решава,
Стално ме неке невоље стижу,
Питам се шта се то са мном дешава.
Кад узмем оловку у руке своје,
Песма се сама од себе пише,
Речи се саме у строфу споје,
На крају само срце уздише.
Навиру мисли из моје душе
Као вода кад одвијем чесму,
Ваздан ме једним питањем гуше:
„Шта ми би да напишем песму?“

Кад ме притисну све невоље,
Па пожелим наглас да вриснем,
Само се прекрстим и зубе стиснем
И пожелим да буде боље.
Има дана кад ме све боли
Па просто не знам шта бих да радим,
Срце бих живо из груди да вадим
Јер нико неће њега да воли.
Ал’ сада сам баш добре воље
Док чекам зору да ми сване,
Још увек верујем у боље дане
И надам се да биће боље.

Кад видим звезде што се нижу
Као шаховске фигуре на табли,
Сваки ме пут срце заболи,
Страх ме да бомбе не стижу.

С тугом се сетим ратних година
Када сам тихо у ноћи плакала,
Са зебњом у срцу често дрхтала,
Стрепећ’ од свирепих ратних мина.

Питам се зашто бисмо ратовали,
Ноћима умирали без даха.
Зашто не бисмо уз партију шаха
Пријатељски поразговарали?

Будимо један другоме брат,
Звезде што падају гледајмо скупа,
Нек сви смо чланови шаховског купа,
А не да водимо бесмислен рат.