Успомене – Ивана Зајић

Стојим над гробом предака
И сећам се лелека
Што су ме плавили
Док су их на вечни пут испраћали.
Дете сам била
И нисам знала
Колико та су ми лица драга.
Сад кад их нема и када снага
И мени самој понестаје,
Бакина прича и дедин смех ми недостаје
Да ми смире срце кад погреши
Луду главу тада да утеши.
О, успомене моје драге,
Сад што дајете ми снаге
Да се борим и да живим,
Да се овоме свету дивим,
Хвала вам што још сте ту уз мене,
Што не дате срцу да увене.
Поред вас оно биће срећно,
С лицима драгим живеће вечно.