Својој браћи – Ивана Зајић

Please wait...

Живели смо заједно к’о браћа,
И сви ишли рукама под руку,
Сви делили заједничку муку,
Али, ето, све се преобраћа.

Оно што нас некад давно споји,
Што нам даде снагу, даде моћ,
Што делисмо вазда дан и ноћ,
То исто нас вечно и раздвоји.

Сад живимо као у два света,
Једни плавим небом вечно броде,
Други тврдом земљом жално ходе,
Драга браћо, каква је то штета?!

Вама, што на небу остадосте,
Вечито ће звона да вам звоне,
За вам’ сузе вечно ће да роне
Неутешне очи црнпурасте.

Црне очи и мараме црне
Око ваших гробова се вију,
Златна слова неће да избију
Тешку бољку, што у срцу трне.

94 пута прочитано

Оставите одговор

Your email address will not be published.