Аутор: Ivana Zajić

Само за тебе нек цвеће цвета,
Нека ти живот постане бајка,
Осети у наручју додир свог детета –
Данас си и ти постала мајка.

Чувај своју ћеркицу к’о највеће благо,
Подари јој љубав срцем својим целим,
Она је твоје највеће богатство –
Све најлепше ти у животу желим.

Тршић јесте мало место,
Али створи великана,
О којем се врло често
Говори од старих дана.
Сиромашан, али спретан,
Учењу је био вичан,
Јер био је препаметан
И у школи ђак одличан.
Рат с Турцима и са богом
У времена бесне стара,
Вук чак и са једном ногом
Упознаде Копитара.
Језик српски реформиса
Па створи и породицу,
И у књиге се записа
Да оформи ћирилицу.
Од малена свак’ нам збори,
Па је свима данас знано:
Пише свак’ како говори,
Чита к’о што је написано.

Сваког јутра сунце златно сија,
Раном зором петлови се чују,
Бистра река својим током тече
И потоци понекад захуче.
Јарким сунцем окупана Сава
Очи моје сад је опчинила.

Златно сунце сву ме засенило,
Е, баш такво не сија никамо,
Многа блага овде ми имамо,
Љубим земљу целим срцем својим,
Овом својом руком снажно грлим,

Својим славним прецима се дивим,
Лаком руком судбина их узе,
Али они и дан-данас живе,
Великани у сећању трају,
Никада се заборавит’ неће
И док нас је, и они трајаће,
Храбро срце њихово куцаће.

Природа је од бога нам дата,
Радна снага у венама буја,
Ево, као у баштама цвеће,
Дана сваког у рано пролеће.
А планине наше надвисиле
Крашка поља и равнице плодне.
Ах, не дамо камен земље родне!

Има једна стара пећина,
Само тишина у њој почива,
У њој се у времена древна
Створио отац свих очева.

 
Хранили га Јосиф и Марија,
Рукама у хладним ноћима грејали
И оне старе песме певали,
Сада о њему ми што певамо.
Тако спасење души налазимо.

На Бадње вече кад падне мрак
И месец жути појави се,
Кад угаси се последњи зрак,
У мени једна жеља јави се.

Пожелим да је гласно изговорим,
Узалуд… нема не говоре уста,
Не могу речи више да прозборим –
Остаје само жеља пуста.

Знам, ако се превише надам
Па у тој жељи сва изгорим,
Почећу брзо у очај да падам,
Живот у пакао претворим…

Кад на Божић бадњак се загори
И за столом упали се свећа,
Нек ми срце на сав глас говори:
Желим да ме увек прати срећа.

Једном кад се уморим од снова
И када нестане свака нада,
Можда ће ми се жеља ова
Остварити изненада.

Пред нашом кућом расте дрво,

Ту под прозором му је место,

Кад устанем, њега угледам прво,

У хладу његовом одмарам често.

 

Засадише га давно преци,

Још у време рођења мог.

Док изнад крошње надлећу врапци,

Уживам у сенци лишћа његовог.

 

Њишу се гране док ветар пири

А монотонија лагано убија.

Са грана сочно воће мири,

Укус ме његов слатко опија.

 

Све дебља постаје дрвена кора,

Опада лишће, последња ласта одлази.

И моје лице је препуно бора,

Досадан живот мени пролази.

Недељом у порту одлазим,

Где души мира налазим.

На клупу седам често,

На омиљено место.

 

Друштво ми праве птице,

Верне другарице,

И једна скулптура стара

У лику кнеза Лазара.

 

А када звоно зачујем,

Са клупе своје устајем,

У цркву тада одлазим

За зравље да се помолим.

Сваког се јутра уз тебе будим,
Вечери сваке слику ти љубим,
Ево овако је на груди стегнем,
Тамо под јастук где мирно легнем.
А јутро када осване рано,
Протрљам очи и раздрагано
Ево ме, спремна напоље хитам,
Тамо где трава расте прошетам,
Клањам се теби, молим наглас,
Ако ме чујеш, нађи ми спас.

Поред пута кућа мало,
Над њих магла се наднела,
У њих мало душа стало –
То је слика мога села.

Пут нас поред школе води,
Где смех дечји већ замире,
Јер се ретко дете роди,
А све чешће се умире.

Одумиру и занати,
Млади другде траже срећу,
Тек понекад неко сврати
Да у цркви пали свећу.

Житна њива пуста оста,
Ал’ упркос река тече
Испод нашег старог моста,
Сваког јутра, подне, вече.

Покрај реке воденица
Од давнина стоји сама,
Родног огња жеравица
У грудима вечно нама

Гори као нека свећа
И сећање наше буди,
У туђини нас подсећа
Где то живе добри људи.