Аутор: Ivana Zajić

Нежно ме милујеш у зору рану
И тихим шапатом из сна ме будиш,
Слатким ме уснама у образ љубиш
Док радујем се новоме дану.

Уз тебе сваки ми срећан је дан,
По снегу и киши могла бих певати,
Ноћима слатке снове снивати,
Јер поред тебе миран је сан.

Хвала ти што се смејеш увек,
И када тужна сам, утешиш ме,
Осмехом својим огрејеш ме,
Уз тебе бићу срећна заувек.

А када заплчеш, цепа се срце,
На комаде се ситне кида,
Тада мој осмех сузу ти скида
И иза облака засија сунце.

За бол и пораз ме родила ниси,
Већ да се смејем и радујем,
Зато ти за овај живот захваљујем,
Што с љубављу ми дала ти си.

Желим да пребродим бол и тугу,

Да једном се и мени осмехне срећа,

Нек радост је у срцу свакоме већа,

За сада немам жељу другу.

 

Јер ако ме у поноћ погледа Бог,

Кад новогодишње крене весеље,

Пожелећу да се свима испуне жеље,

Испуниће се тада и жеља срца мог

 

Да у слози увек живимо,

Друга да волимо као брата,

Да никад не буде рата,

Да се слободи дивимо.

 

Желим вам сву срећу света,

Волите се, добри људи,

Нек љубав вас штити од злих ћуди,

За вас вечито цвеће нек цвета.

Као стогодишња корњача на леђима носим бреме,
Тромо се вучем, никако да стигнем свуда,
Људи ме гледају и мисле да сам луда
Што пуштам да узалуд пролази ми време.
Као сенка прелазим из ноћи у јутра,
У времену садашњем живим,
Успоменама из прошлости се дивим
И никад не мислим на сутра.
Не мислим на време, време је пролазно, време лети,
Мислим на ствари које ме срећном чине,
Јер кад тренутак среће мине,
Драга успомена на време среће ме подсети.

 

 

 

 

 

 

 

 

Стајала сам на високом брегу
Усред хладне децембаске ноћи,
Трагови ми осташе у снегу,
Ој, љубави, да ли ћеш ми доћи?

Тело тражи загрљаје твоје,
Душа више не може да дише,
Врати ми се, мило злато моје,
Да не будем усамљена више.

Хоћу да ме дуго љубиш страсно,
Да ме твоја рука нежно греје,
Зато дођи да не буде касно,
Да трагове снег ми не завеје.

 

 

 

 

 

Питала сам сунце срећа шта је,
Сунце ми се загонетно смешило,
Својим зраком умилно ме тешило
Да је срећа све што живот даје.

Питала сам звезде шта је срећа
И на небу месечину сјајну,
Месец није одао ми тајну,
Срећа, рече, тајна је највећа.

Кад ујутру зарудела зора,
Засијало на прозору сунце,
Запевало у грудима срце –
Сад нек буде све што бити мора.

Шетала сам пољем целог дана,
Удисала мирис пољског цвећа,
Сазнала сам тада шта је срећа,
Зацелила моја стара рана.