Слика мога села – Ивана Зајић

Поред пута кућа мало,
Над њих магла се наднела,
У њих мало душа стало –
То је слика мога села.

Пут нас поред школе води,
Где смех дечји већ замире,
Јер се ретко дете роди,
А све чешће се умире.

Одумиру и занати,
Млади другде траже срећу,
Тек понекад неко сврати
Да у цркви пали свећу.

Житна њива пуста оста,
Ал’ упркос река тече
Испод нашег старог моста,
Сваког јутра, подне, вече.

Покрај реке воденица
Од давнина стоји сама,
Родног огња жеравица
У грудима вечно нама

Гори као нека свећа
И сећање наше буди,
У туђини нас подсећа
Где то живе добри људи.