Пред кућом дрво – Ивана Зајић

Пред нашом кућом расте дрво,

Ту под прозором му је место,

Кад устанем, њега угледам прво,

У хладу његовом одмарам често.

Засадише га давно преци,

Још у време рођења мог.

Док изнад крошње надлећу врапци,

Уживам у сенци лишћа његовог.

Њишу се гране док ветар пири

А монотонија лагано убија.

Са грана сочно воће мири,

Укус ме његов слатко опија.

Све дебља постаје дрвена кора,

Опада лишће, последња ласта одлази.

И моје лице је препуно бора,

Досадан живот мени пролази.