Аутор: Ivana Zajić

Колико се у мени скупило туге,
Сваки ми дан препун брига
Ја ноћас немам утехе друге,
Мени је друг једино књига.

Ал’ уморне су очи моје,
У њима станују само сузе,
Коме да причам јаде своје? –
Све оно лепо живот ми узе.

А када не будем могла да дишем
И кад од бола задрхтим цела,
Нико ми не сме забранити да пишем,
Јер знам да све трпи хартија бела.

Хоћу да стресем са себе муку,
Хоћу да пишем шта ми је мило,
Нека ме вређају, газе и туку,
Ал’ можда тад би ми лакше било.

Не волим кад киша пада
Јер свака кап тугом одише.
Не волим кад у јесен лишће опада,
И ваздух тад ми на сету мирише.

Јесењих киша мирис презирем,
Јесен на растанак личи,
Волим да цветни мирис удишем,
Јер цвеће шаренилом се дичи.

Не волим кишобране
Иако под њима по двоје ходају.
Зашто њихову љубав бране?
Зашто да своју љубав скривају?

Drvored pored oronulih kuća
Svakoga dana sve ređi biva,
Gomila posečenog pruća
Starinske kuće ogreva.
Al’ pored puta večito stoji
Jedan hrast stari od davnina,
Vekove mnoge odavno broji,
Predanje prenosi s oca na sina.
Kosovsku bitku čak beleži,
Bitaka mnogih svedok je danas,
Tajna ogromna pod njim leži,
Koju dedovi preneše na nas.
Ko se iole maši rukom
Ovaj hrast stari da nam dira,
Večno neka živi sa mukom,
U životu nikad ne imao mira.
Zato dok selom vetar duva
I zvono crkveno jutrom odzvanja,
Prastari hrast tajnu čuva,
Namernik svaki njemu se klanja.

Можда је био судбине прст
Што док сам звезду на небу чекала,
У ноћи Исусов лик видела:
Пронађи, рече ми, часни крст.

Уснила сам да усред зиме
Кроз хладну воду храбро пливам,
Христово име док дозивам,
У себи певушим познате риме.

Будих се, кретох ка вратима,
Ал’ угледах у зору
Чудесну светлост на прозору
И Христов крст на грудима.

Напољу осетих да ветар дува
И видех кишу како пада,
Сетих се Христовог лика тада,
Његов ме крст дан-данас чува.

Мајко божја, небеска царице,
Гледам сада твоје мило лице,
Беспомоћном руком теби хрлим,
Твога храброг сина јутрос грлим.
Све док њега у наручју држиш,
И свој народ рукама ти штитиш,
Зато волећемо тебе ми до гроба –
Чувај вечно младог сина свога.
Иако га на крсту распеше,
Издајником љутим прогласише,
Данас му се свим срцем клањамо,
Да нам среће, здравља дâ, молимо.

Сваког јутра себе питам,
Кад се златно сунце роди,
Докле ли ћу ја да скитам,
Куд ме овај живот води.

Што не могу само једном
Да се винем у висине,
У животу овом бедном
Да осетим чар даљине…

…па да тихо једног дана
На тло паднем, да се скрасим,
Да зарасте стара рана
Пре н’о што се ја угасим?!

Да сам птица, да могу да летим,
Да се винем у плаве висине,
На кровове кућа бих да слетим.
Да истражим незнане даљине.

Да сам птица и да имам крила,
Летела бих небу под облаке,
Са звездама тад бих се дружила,
Загрлила месечеве зраке.

Да сам птица, могла бих да лебдим,
Да ме летњи ветар носи лако,
Али сам човек и земљом ходим –
Добро је док је и овако.

Било је дана када сам патила,
Када сам плакала и сузе лила,
Ноћи када сам несрећна била,
У самоћи нечујно, тихо плакала.
Али кроз прозор угледах лепоту,
Којој се очи стадоше дивити,
Схватих да лепо је живети
И радовати се животу.
Помислих, зашто да тугујем,
Па потом, ведрим мислима вођена,
Схватих да нисам за пораз рођена,
Већ да се овом животу радујем.

Имала сам прилике да учим,
Судбина је нешто друго хтела,
Да мислима тешким себе мучим
Док посматрам крвничка недела.

Желела сам да у миру живим,
Да са својим друштвом певам често,
Природној лепоти да се дивим –
Отишла сам ја на друго место.

Док се момци за бој припремали,
Ми смо ноћу тихо сузе лиле,
Гледале смо док су одлазили
И несрећну судбу проклињале.

Ујутру се богу помолимо
Да их увек срећа, радост прате,
Од свег срца снажно пожелимо
Да се брзо нама кући врате.

Небо красе распеване птице
Док са њега крупна киша лије,
Босе ноге, танке потпетице,
Сваким даном красе ти улице.

Највећа си наша метропола,
Сви би дали свога срца пола
Да одбране тебе од туђина,
Јер у теби живет’ је милина.

С тобом лепе проводимо дане,
Наша тела мостове ти бране.
Када странци крену ударати,
И свој живот за тебе ћу дати.