Аутор: bracaco

МАРИЈА …

У свету мом другарство
представља једно велико царство
у царству том велика је свита
ал једна Маки највише се пита
од те моје драге Марије
плаше се злобе млађе и старије
свакога дана у стопу ме прати
често кући заборави да се врати
Цартсво велико проблема пуно
питоми змај ватру је суно
дигла се фрка устала раја
царевини мојој да донесе краја
ал не даде моја Маки
заједно смо силу јаки
змаја дави, гуши, стеже
рају плаши па сви беже
оста мени моје царство
спасило га баш другарство
Маки моја досад драга
вреднија си од сваког блага
у таквој машти дружење нам јача
пуно је смеха, а мало плача
досада просто сама бежи
сакрије се па само режи
другарство ово трајаће вечно
а ти Маки заувек живи срећно..

Братислав Богдановић

ЗАВИЧАЈ…

Осећам како ме мами и зове
како ме ноћу гони кроз снове
мирисом својим груди ми пара
дал сам то дома ил памет ме вара

Кораци моји што потоком газе
воде ме некуд на старе стазе
сваки камен ту ми је мио
нема пропланка где нисам био

Хитам некуд напросто летим
мисли се нижу свега да се сетим
овде сам с извора воду пио
овде сам за пољубац њу молио

Снага ми расте, душа ми сретна
нестаде старост мучна и сетна
тај лек што спаси срце што пати
само сан беше што ме завичају врати…

Братислав Богдановић

ЗИМА…

Отворим очи кад оно зима
погледам кроз прозор снега свуд има
дрво моје до јуче жуто
белим је велом сад огрнуто

Очи трљам ништа им не верујем
шта ли ћу да видим када их умијем
поново гледам све је бело
куд неста цело моје село.

Пахуље крупне кроз прозор зову
дођи испобај белину ову
сад ћу ево ме за час
викнусмо ја и сестре у глас

Правим снешка а нос ми црвени
због зиме изгледа цери се мени
нећеш га бели сад ћеш да видиш
са шангарепом овом ти ћеш да се стидиш

Кад дан прође ни осетили нисмо
брзо у кућу мразу ваља написати писмо
писмо нам дуго жеља је мноштво
ал шта се ту може то је твој посо пошто…

Братислав Богдановић

СПАВАЈ МИ СРЕЋО…

У грудима ми се отима крик
бежим од њега претварам га у стих
корачам некуд, а саплиће ме трава
у несрећи мислим то је твоја коса плава
Сутра не постоји већ само јуче
твој осмех ме гони у прошлост вуче
сећање живо слама ме док патим
проклињем судбу у живот да те вратим
У жељи да смрт ослободи ме туге
освести ме плач и помисао на друге
спавај ми срећо ево ти мој дах
не бој се мрака не мисли на страх
почивај и сањај живот што беше ту тик
јер ти си жива док у нама живи твој лик..

 

Песма је проистекла из болног осећаја емпатије након прочитане вести да је једна девојчица у основној школи изненада преминула на часу.

Братислав Богдановић

СРЦЕ…

Стој ти што куцаш
у грудима мојим
стани на трен
као да не постојим
пусти нек заборавим
и сећање убијем
да чежња што боли
напусти душу што воли
Стани и не куцај по осећањима,
не кажњавај зато што волим,
јер за љубав нећу да молим
утихни и не лупај више,
пусти крв врелу да се стише
нек заборав
на њу сваку успомену обрише
А кад све нестане
и мисао и сан
и сећање на сваки дан
кад спознам
да нигде у мени нема је
ко ни кап кише
ти немо остани,
не закуцај ни јаче ни тише
јер без ње
и нема разлога да куцаш више…

Братислав Богдановић

ПРОЛЕЋЕ…

Ево стиже опет то пролеће
врати нам сунце и прегршт среће
и док то гледам несто ме чуди
какве ли какве у мени бујају ћуди

Око плаво неда ми мира
док га гледам срце ми свира
мислим сад ће осецај да прође
ал све поквари то пролеће сто дође

Мирише цвеће, дрвеће, трава
а мене од тог дечака боли глава
не видим сунце и одсјај блага
памет ми узе његов осмех драг

Сто од љубави не могу да живим
ја свет сто буја и пролеће кривим
у зао час оно је дошло
боље да није можда би ме прошло

Кад ће та зима ил боље лето
да ми помогну да заборавим све то
јер ако пролеће дуже потраје
срце сто за њега куца почеће да ме одаје…

Братислав Богдановић

ПЕСМА ЗВЕЗДАНИ…

О ти што ти име звезде красе
да лепша си од њих у крају зна се
док ме гледаш топлотом зрачиш
снове ми дајеш, а живот значиш
Очи твоје небески су сјај
погледај ме њима снаге ми дај
и осмех твој тако драг и мио
учини да заборавим ко сам и где био
А коса твоја та дивна свила
привлачи ме снажно ко нека сила
ноге ме издају срце ме боли
месече реци звезди да ме заволи
Због тебе више не волим дан
у звезде гледам док чекам сан
и кад он однесе мисли моје
осетим како то трепере очи твоје…

Братислав Богдановић

ПАТЊА…

И кад сам летео
и кад сам клечао и патио,
твојом сам се лепотом златио
Волевши те превише
дадох ти све
и од тога више,
ту сам љубав
животом платио
Ал ни смрт
не покида осећаје моје,
да још живота имам
опет бих се теби вратио
и због тебе патио…

Братислав Богдановић

ЗУБИЋ …

Има један доктор прави
где не мораш да се скинеш
довољно је ето само
да баш добро добро зинеш
шта он лечи питаш себе
а већ слутиш да тај прави
ради нешто баш о глави
и док срце већ ти зебе
ето њега, тог лекара
личи просто на другара
сав насмејан и у шали
каже мени зини мали
онај зубић што се клима
он извади сад пред свима
па га држи, показује
ко да никад видо није
да пред школу једно дете
има зубић што се клати
то би доцо моро знати…

Братислав Богдановић

БУЂЕЊЕ…

Док гледам те снену и босу
сретан што мрсих ти косу
са усана твојих покупих росу
радост ми обузима груди
љубав ко сведок нека ми суди
да волећу те живот цео
ове ноћи теби сам се заклео
Отвараш очи поглед ти мио
лепа си ко сан што сам снио
ти снови дивни посташе јава
у грудима мојим где ти душа спава
Не плаши ме више време што тече
уз љубав такву старост не пече
кад године прођу препуне среће
схватиш да проживео си оно највеће
Снивај ми мила не отварај очи
нек јутро не покида траг ноћи
и шум корака твојих
што жељно чеках када ће ми доћи…

Братислав Богдановић