СПАВАЈ МИ СРЕЋО…
У грудима ми се отима крик
бежим од њега претварам га у стих
корачам некуд, а саплиће ме трава
у несрећи мислим то је твоја коса плава
Сутра не постоји већ само јуче
твој осмех ме гони у прошлост вуче
сећање живо слама ме док патим
проклињем судбу у живот да те вратим
У жељи да смрт ослободи ме туге
освести ме плач и помисао на друге
спавај ми срећо ево ти мој дах
не бој се мрака не мисли на страх
почивај и сањај живот што беше ту тик
јер ти си жива док у нама живи твој лик..
Песма је проистекла из болног осећаја емпатије након прочитане вести да је једна девојчица у основној школи изненада преминула на часу.
Братислав Богдановић
(Прочитано: 29 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.269.664 пута)