Једино он је,
од свих људи које сам знао,
увек стајао право,
гибак и снажан као пролећно дрво.
Разумео сам једноставну тајну:
увек јасан и дефинисан,
спреман да прихвати све последице таквог става,
клонио се самосажаљења
и није пристајао
на мале компромисе са злом,
као сви.
Без изузетка.
Стајао је изнад сваке своје муке бодро
и са благим осмехом,
а над туђом, смерно, наткриљујући га
и правећи заклона и хлада,
као моћни храст са широком крошњом,
доносио благу свежину ведрог јутра,
кропио око себе љубавном росом
и мушком снагом у њеним капима.
Али време чини своје,
дани су се низали, њих хиљаде,
док се нису претворили у један једини,
који се понављао без престанка,
ударци се низали равномерно,
као кад вода капље вековима на стену,
док не начини бразду.
Видео сам како му је клонула глава,
савио се и није могао да се исправи,
сада као стари бор, на посној земљи,
на којег увек са исте стране наваљује ветар.
Свој је принцип издао
и управо је због самосажаљења
од бразде настала пукотина.
Пред крај је са револтом рекао:
„Чему више сав тај стоицизам?“
И додао: „Онај ко се сломи,
није ни био то што је мислио да јесте.“
А једино сам ја, чак и тада,
био потпуно сигуран да греши
и говори кроз емоције.
Таква му је била заоставштина
и толики је кредит имао.
Постоји људска мера,
а он је добровољно
и без ичијег знања,
примио барем две.
А они су и даље стајали,
чинећи исте мале компромисе,
тупећи им ивице осмесима
да би изгледали као нешто друго,
а не то што јесу,
никада се не опредељујући за страну,
увек иза грудобрана, у истом рову,
чувајући одступницу
и не бранећи ништа друго, осим ње.
Успели су у плану и намери, чинило се,
што је дало оправдање самој филозофији,
као бољој за живот, какав јесте.
Прошле су године
и нико на њих више није пуцао.
Изашли су из рова, кренули,
али нису знали куда,
ниједна страна није била њихова.
Тада су се први пут замислили.
Али времена више није било.