Аутор: Julija Stamenković

Zastanem na trenutak
Okrenem se i razmislim
Kako je ovaj svet postao ovako surov?
Covek bez noge, nije razlog za smeh.
Dete bez majke, to je već greh.
Zašto smo tako postali oholi, gordi, ljuti?
Pa nisu svi putevi Boziji tako kruti.
Ima nečeg lepog jos uvek. Jedan osmeh je dovoljan dnevno da nam popravi dan, umiri san i rastereti dušu.
Molitva, raj i spas.
Apsolutno za sve nas.
Moramo imati vere, niko za nas sreću ne bere. Moramo je dosegnuti sami, da nam uzalud ne prolaze dani.
Verujte, volite i cenite druge, da vam u zivotu sve dobro bude.

Zatvorim oči na trenutak

Bogu se pomolim

Da mi sinu zdravlje da

To je moja molitva

Čarapice male,

 mojom rukom obuvane, na polici stoje i godine broje. 

Sreću će on naći u posetu doći

a njegova će mati njemu ljubav dati

Kolo će poveći, ženiti se on će, a majci će suze niz lice da teku

Praviće reku kao nekada kada ga je učila da pliva i sreću sam sebi da bira

Korake smo prve zajedno mi snili

Srećni smo sine mi uvek bili

Ponekad i teško nama bilo je ali sve to sine moj, život je!