Osećam da živi smo još
jedva, doduše
a čini mi se da svaki dan neki pomen nečemu dajemo
sahranjujemo život svaki dan božji
Juče kao da četrdeset dana nadama davasmo
pogorele sveće, do zemlje se savile
Sutra godišnjicu nemanja hrabrosti obeležavamo
svi nam putevi do grobalja nekih vode
Sveci nas sa nebesa gledaju
gorku žuč zbog nas po nama izlivaju
začudjeni, zbunjeni se medjusobno zgledaju
šta se s ljudima zbiva, pitaju
A mi oborenih glava stojimo i ćutimo
tromo i tmurno zemljom
poluživi hodamo
najgorima medju sobom aplaudiramo
dlanovi bride, poneke duše se stide
i bivaju ostatku sveta smešne
kao da gubave su i grešne
Aman više ljudi, nebesima se glas prolama
niko vas spasiti od vas samih neće
manite se pomena
ne palite lažne sveće
u nebo pa u ogledalo pogledajte
nepravdi je uvek bilo
i biće uvek neke nesreće
ali ako sad sagorite i odustanete
života vam više biti neće
Glavu podigni rode, pesnicu stisni, otvori srce i oči,
seti se
Možda se bez mnogo čega može
ali ne i bez hleba, ljubavi i slobode.
