Odavno već
Ne uzdam se u bogove
koji po zemlji hodaju
ne verujem u molitve
koje se po inerciji pevaju
Ne tražim ništa
ne čekam nikoga
sve moje sa mnom je
u duši mi stanuje
Sa mnom vrletima života
putuje, pati i pada
teškom se mukom uzdiže
i klecavim nogama hoda
Ništa više od života
ne očekujem
iako se još uvek nadam
da parče sreće i za mene
negde se seče
Ne verujem da bolje moglo je
da moglo je, bilo bi
ne verujem u bajke baš svako veče
ponekad te i bajka, prečesto sanjana, oštricom svojom poseče
Još samo u čoveka verujem
retkog i svima čudnog
od nepravde bolesnog
ali srca velikog
i mozga budnog
Takve samo u bespućima srećem
tamo gde sjaja nema ni zlata
tamo gde životima samo
još ljubav barata
tamo moj je put
tamo moja su vrata
Ne uzdam se u bogove
koji po zemlji hodaju
odavno već
ne čujem reči
koje bi da me obmanjuju
Očima samo verujem
tamo gde sebe vidim
onakvu, kakvoj bih
zauvek da se radujem.
