Crni dud

Usnila sam nocas
teške snove neke
uplakanu zoru dočekala opet

Zri u čoveku život
zri ljubav u njemu
slivaju se secanja i dani
kulu od godina grade
temelj ojačani

Ka njemu nas svi putevi vode
Zri tuga za dudom
vekovima starim
kraj bogomolje stare
korenje što pušta

Od sokova njegovih
crvene se usne i crne se prsti
ništa tako slatko ne kušah od tada

Zri čežnja za domom
zri suza niz obraz
zri muka u srcu
nocima ja sanjam
ta tri podignuta psta

U odlasku inat
jedna suza suva
i zakletva nema

Vraticu se jednom
makar kao sena
da taj zvonik čuvam
i dud omirišem
Prokletije gledam i Bistricu dišem
i dudovim sokom amanet napišem.

Аутор: Svetlana Tadić

Rodjena 26.11.1966. na jugu Srbije, Vlasinsko jezero. Od 10. godine živi u Požarevcu. Pohadjala Požarevačku gimnaziju i Filološki fakultet u Beogradu. Piše oduvek, bez velikih ambicija, iz čiste ljubavi. Život joj je uskratio mogućnost da radi u struci ali je ljubav preživela. Види све чланке од Svetlana Tadić