Песма месеца: децембар 2021.

Dve pesme meseca za decembar 2021.

                                                 1.PASTIRICA – M. Popović


dugo kiši u modrim brdima

sučelice sjedim
nad koritom
protekle rijeke
čekam novi žubor
vodu buđenja prvih nota
zaspalih negdje na izvoru
gdje srce je
prvi put voljelo

ne znam koliko je
duboko u vremenu
ta šutnja ogoljelih šuma
i nevinost koja je
u mojoj glavi ostala kao poj
s tisuću mogućnosti
dugo kiši u modrim brdima
iznad naše kolijevke
znam da malo smo
imali vremena
koje se nigdje ne zaustavlja
a ti ipak moje puteve
nazivaš zabludama
i negdje usput nestat ćeš
kroz žuta žita
ili kroz žamor gradsku
za tobom plovit će moj glas
za tobom jednoga dana
uzalud ću ući u tramvaj
kod katedrale kad se
nekome u meni nasmiješiš
iza prozorskog okna
i ugraviraš svoje srce
u moje čelo s kojeg će ga
nehotice sklonuti nečija ruka
i izbrisati viziju i našu vožnju
koja se nigdje
ne zaustavlja

                                    2.НЕБЕСКЕ ЊИВЕ – Душан Комазец

Господњег лета шездесет неке,
крај старе топле паорске пећи,
уз чашу рујног домаћег вина
разговор воде два побратима.
Два ратна друга из боја прошлог.

Док вино грлом к’о поток тече
спомињу они битке далеке:
Козару, Сутјеску и друге реке.
Лазара, Душана, све Обилиће
и далматинско Косово поље.

Претешке сузе крећу низ лице,
јер они, момци из Буковице
двадесет лета нису се свикли
на тужно поље равнице Бачке.
Маме их снови и девојачке
песме Жегара и Зеленграда.
Огњиште, прела, зобница стара,
„Јанковић кула” Равних котара,
жуборни вали Зрмање реке
и велебитски крув испод пеке.

„Овде не дају ни Крсну славу,
„већ у потаји свећа се пали.”
„ Овде је земља гнојна и јака,
„овде се ору дубоке бразде,
„а нико не зна где му је међа.”
„Овде хитају њихови ати,
„овде пуцају рало и леђа.”
„ Овде смо слуге, а они газде.”
Изусти тихо побратим Јован
ког опхрваше бездушне сене,
чежње безмерне и успомене.

Хтеде наздравит’ са ратним другом,
ал’ у балону нестало вина.
Помало љутит подвикну жени:
„ Ђурђа, донеси нам домијану,
„ону повећу, литара десет
„и две букаре, шта ће нам чаше.
„Овако мале само нас плаше.”
Ђука, женица нежна и смерна
прозбори тихо:„ Доста сте пили.
„Прошли пут сте се скоро побили.”
Већ припит Јован љутито врисну:
„ Да нисам чуо ни једну више.”
(тад жене нису смеле да писну.)

Потрча Ђурђа са петролејком
у подрум швабски дубок и мрачан.
Док точи вино из ока крочи
суза, а за њом друга, па трећа.
Ни њој на врата не куца срећа.
Претежак њезин живот је био:
Виноград, кулук, газдинске њиве…
Свуд неми одјек прошлости сиве.

Напољу љути северац бије,
кухињска нагло отвара врата.
То не би ветар, него мој брајко
на врата бану комшија Рајко,
„ накресан” мало, ил’ мало више.
И он је био учесник рата,
али са оне супротне стране.
„ Ђе сте рођени, тражим вас свуђе.
„Баш вас одавно видио њесам.”
(Још синоћ с њима и он је пио.)

Утом и Ђука са вином уђе,
наточи брзо букару трећу,
а за њом, одма’ и оне двије.
„ На здравље браћо, за нашу срећу
„коју одавно сусрели нисмо.”
Наздрави громко побратим Јован,
а за њим одмах настави Рајко:
„ ‘Оћемо л’ сада ми ону нашу,
„од Книна града и Буковице,
„ојкачу милу из завичаја.”
Из ока сетно-бисерног сјаја
кануше сузе, две издајице.
Васцела кућа се заталаса,
кад крену жубор најлепше песме
из грла моћних вилинског гласа.
Ни Орфеј њима не беше раван.

Поноћ трепери, све живо спава,
само се звезде далеке гнезде,
а песма што се до неба ори
опи их с тугом, па тихо језде.
Одједном, нагло поскочи Рајко!
Сав унезверен хоће на таван,
да реши своју судбину клету.
Притрча Ђука, нежно му збори
док испред њега затвара врата:
„Враг одњо таван и твоју сету.
„Ни мени баш све потаман није,
„а шта ћу када Бог ме још неће.”
За астал тад се поврати Рајко
где тихне одсјај воштане свеће.
Вино не испи већ тихо рече:

„ Нас браћо неће неће убити време,
„дубоке бразде, ни силни ати,
„нити северац што љуто бије.
„Нас ће рођени убити сене,
„вино црвено и успомене.

Не прође дуго, ни десет лета,
један за другим, три ратна друга
на „ пут” су пошли стазом бескраја.
Тамо далеко, до врата раја,
тамо где нема силних трибуна,
охолих људи, „ несталих” међа.
Тамо где чаша увек је пуна,
где се не криви рало, ни леђа.

Тамо где нема прошлости сиве,
они сад ору небеске њиве.

Душан Комазец

_____________________________________________________

Два су разлога што у месецу децембру ’21. за најбоље изабрах две песме.

На вама је коначно да бирате бољу. Ја не знадох.

Прво, зато што су обе изузетно квалитетне и био би грех једну изоставити.

Други је разлог да не буде паран број изабраних песама у овој години, јер доста нам је било догађаја који се обележавају парним бројем.

Верујем да ми ни ово нећете замерити.

_____________________________________________________

ПОШТОВАНИ ПРИЈАТЕЉИ ЛЕПЕ ПИСАНЕ РЕЧИ,

Завршила се ова 2021. година у којој је мени поверено право и дат задатак да бирам најбољу песму месеца. Ни мало лак задатак,  трудио сам се да извршим на нај поштенији начин и да свака изабрана песма месеца завређује такав статус.

Мој одабир можете јавно оценити и  то би ми много значило у смислу сопствене провере око избора песама.

Пред жиријем ће бити тежак задатак да од дванаест, по месецима, изабраних песама издвоји ону која заслужује да понесе наслов најбоље у години која је иза нас. Ништа мањи задатак неће бити ни за широку читалачку публику која ће својим гласовима одабрати најбољу песму.

Хвала свима који су писали и слали своју поезију, хвала онима који прате наш сајт и читају поезију коју шаљу наши чланови или да то нису, али нам шаљу песме, јер су у нама препознали Удружење које почива на доследној отворености за свакога ко жели да му писана реч добије карактер јавног представљања  јавности.

Добро здравље свима који пишу, шаљу, читају, гласају и  прате рад Удружења песника ПОЕЗИЈА-СРБ са седиштем у Крушевцу.

До новог писања и још лепших стихова.

                                                                      Драгојло   Јовић

 

ВИШАК… – Андреја Ђ. Врањеш

ВИШАК

Патио је од вишка себе,
отишло је предалеко,
на крају такав је  био,
вишак га је оставио.

ОСОБИТ

Флегман је био, могло је пасти небо три пута, трепнуо не би, ништа га није могло сломити, збунити, довести до бар благог немира. До краја живота је трошио мир, никог није примао, ништа му није требало, ништа није тражио, није се жалио. Умро је у врео јулски дан. Сунце је било у зениту и мир је његов са њим   нестао. Касније сам сличне гледао, само мир је остао уникатан. Тражио сам тај мир, док нисам осетио властити немир. Не треба чепркати по туђим навикама, прочитао сам у библији или у афричкој бајци?

Настави са читањем “ВИШАК… – Андреја Ђ. Врањеш”

Јасмина Димитријевић – Промоција у Крушевачком позоришту

У Крушевачком позоришту је 25.12. 2021. године, у организацији аутора књига, одржана (четврта по реду) промоција 2 књиге: “ПЕСМЕ ИЗ ТРАМВАЈА” Јасмине Димитријевић и Данице Димитријевић Петровић u издању Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу и “ДИВЉАКУША” Јасмнине Димитријевић.
Ево да у опису промоције парафразирам најаву за овај догађај коју је ауторка Јасмина Димитријевић поставила на свом Фејсбук профилу и да Вам покажем слике које је сликао Градимир Града Карајовић.
“Моји најдражи гости били су деца из материјално угрожених породица,  међу којима су и деца са посебним потребама. Потрудила сам се да им ово буде незаборавно вече, а за успомену су добили сликовницу ДИВЉАКУША и мале поклончиће.

А да направим ову чаролију помогли су ми драги пријатељи:

  • Даница Димитријевић Петровић,  млада поетеса из Крушевца, заступљена у мојој збирци;
  • Лидија Ужаревић, професорка глуме у КЦК, која је са својом глумачком екипом представила ДИВЉАКУШУ;
  • Светлана Ђурђевић, подпредседник Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу и врсни песник;
  • Здравко Одорчић, оснивач песничког удружења “Култура снова” из Загреба – Хрватска;
  • Ока Пазанин, песникиња из Сплита – Хрватска;
  • Зорица Станковић, песникиња и велики светски хуманитарац из Ниша;
  • Љиљана Тамбурић, песникиња из Крушевца;
  • Драгана Марковић, дечји песник и сликар из Крушевца;
  • Весна Михајловић, песникиња из Крушевца;
  • Града Карајовић песник из Крушевца; и на самом крају
  • Мирко Стојадиновић песник духовне поезије и сликар из Крушевца и моја највећа подршка.”

Настави са читањем “Јасмина Димитријевић – Промоција у Крушевачком позоришту”

ОСТАДЕ ЧОВЈЕК – Божидар Новокмет


ОСТАДЕ ЧОВЈЕК

На крају једног почетка бједног
у брлогу бједе, осјећања својих
са сјеверне стране, негде на маргини.
ко пијан – без чаше, у својој тишини
остаде човјек да гази довјек,
пругом живота, трасом неимара
ко клошар за срећом, коју стићи неће
изван возног реда без скретничара

Остаде човек, да пати довјек
ко соко сиви, без своје горе,
ко жедан без воде,
ко роб без слободе.
Остаде човјек, а жена оде!

Настави са читањем “ОСТАДЕ ЧОВЈЕК – Божидар Новокмет”

ПОГИНУЛИ ДРУГ – Андреја Ђ. Врањеш


ПОГИНУЛИ ДРУГ

У сан ми дође и рече:
од како сам погинуо,
немам бронхитис,
чисто дишем,
једино не могу да се окупам,
отворим прозор,
заспим испод пуног Месеца.
Замоли ме да јавим генерацији,
да неће бити на прослави годишњице
матуре,

да не види ни птице ни лет.
Најжалије му је рече,
што Ани Галијардини,
трећа клупа до зида,
неће моћи да поклони,
црвен ружин цвет.

Настави са читањем “ПОГИНУЛИ ДРУГ – Андреја Ђ. Врањеш”

НЕБЕСКЕ ЊИВЕ- Душан Комазец

Господњег лета шездесет неке,
крај старе топле паорске пећи
уз чашу рујног домаћег вина
разговор воде два побратима.
Два ратна друга из боја прошлог.

Док вино грлом к’о поток тече
спомињу они битке далеке:
Козару, Сутјеску и друге реке.
Лазара, Душана, све „Обилиће”
и далматинско Косово поље.

Претешке сузе крећу низ лице,
јер они, момци из Буковице
двадесет лета нису се свикли
на тужно поље равнице Бачке.
Маме их снови и девојачке
песме Жегара и Зеленграда…
Огњиште, прела, зобница стара,
„Јанковић кула” Равних котара,
жуборни вали Зрмање реке
и велебитски крув испод пеке.

„Овде не дају ни Крсну славу,
већ у потаји свећа се пали”.
„ Овде је земља гнојна и јака,
овде се ору дубоке бразде,
а нико не зна где му је међа”.
„Овде хитају њихови ати,
овде пуцају рало и леђа”.
„ Овде смо слуге, а они газде!”
Изусти тихо побратим Јован
ког опхрваше бездушне сене,
чежње безмерне и успомене.

Хтеде наздравит’ са ратним другом,
ал’ у балону нестало вина!
Помало љутит подвикну жени:
„ Ђурђа, донеси нам домијану,
ону повећу, литара десет
и две букаре, шта ће нам чаше!”
„Овако мале само нас плаше”.
Ђука, женица нежна и смерна
прозбори тихо:„ Доста сте пили”.
„Прошли пут сте се скоро побили.”
Већ припит Јован љутито врисну:
„ Да нисам чуо ни једну више!”
(тад жене нису смеле да писну.)

Потрча Ђурђа са петролејком
у подрум швабски дубок и мрачан.
Док точи вино из ока крочи
суза, а за њом друга, па трећа.
Ни њој на врата не куца срећа.
Претежак њезин живот је био:
Виноград, кулук, газдинске њиве…
Свуд неми одјек прошлости сиве.

Напољу љути северац бије,
кухињска нагло отвара врата.
То не би ветар, него мој брајко
на врата бану комшија Рајко,
„ накресан” мало ил’ мало више.
И он је био учесник рата,
али са оне супротне стране.
„ Ђе сте рођени, тражим вас свуђе,
баш вас одавно видио њесам?”
К’о да их кори, прозбори тужно”.
(још синоћ с њима и он је пио.)

Утом и Ђука са вином уђе
наточи брзо букару трећу,
а за њом одма’ и оне двије.
„ На здравље браћо, за нашу срећу
коју одавно сусрели нисмо,”
наздрави громко побратим Јован,
а за њим одмах настави Рајко:
„ ‘Оћемо л’ сада ми ону нашу,
од Книна града и Буковице,
ојкачу милу из завичаја?”
Из ока сетно-бисерног сјаја
кануше сузе, две издајице.
Васцела кућа се заталаса,
кад крену жубор најлепше песме
из грла моћних вилинског гласа.
Ни Орфеј њима не беше раван!

Поноћ трепери, све живо спава,
само се звезде далеке гнезде,
а песма што се до неба ори
опи их с тугом, па тихо језде.
Одједном, нагло поскочи Рајко!
Сав унезверен хоће на таван,
да реши своју судбину клету.
Притрча Ђука, нежно му збори
док испред њега затвара врата:
„Враг одњо таван и твоју „прешу!”
„Ни мени баш све потаман није,
а шта ћу када Бог ме још неће?”
За астал тад се поврати Рајко
где тихне одсјај воштане свеће.
Вино не испи већ тихо рече:
„ Нас браћо неће убити време,
дубоке бразде, ни силни ати,
нити северац што љуто бије”.
„Нас ће рођени убити сене,
вино црвено и успомене”.

Не прође дуго, ни десет лета,
један за другим, три ратна друга
на „ пут” су пошли стазом без краја,
тамо далеко до врата раја.
Тамо где нема силних трибуна,
охолих људи, „ несталих” међа,
тамо где чаша увек је пуна,
где се не криви рало ни леђа.

Тамо где нема прошлости сиве,
они сад ору небеске њиве!

Latinka Đorđević – U senci varoških kapija – KCK

Oduvek sam  verovao u čudo kojim poezija briše granice i ponore medju ljudima, oduvek sam verovao da stihovi nose u sebi lepotu, koja iz nas izgoni svo zlo, ako ga ima…  Oduvek sam verovao da te reči zapakovane u slatki paket sa mašnicom i zadatkom, da svakom ko ga usvoji bar na tren, oboji surovu stvarnost u ružičasto i iluziju dobrote, lepote, pravde i sreće učini stvarnom, da svarnija ne može biti.

Da, poezija je to čudo, internet je to čudo, kojim povezani brišu granice i ono što je tako daleko, čine bliskim i stvarnim! Da, čuda se dogadjaju ako ih silno želimo… I evo ovaj večerašnji poetski susret U SENCI VAROŠKIH KAPIJA, (06.05.2010) malo je čudo, ali realno i stvarno koje nas je okupilo ovde u Beloj sali Kulturnog centra Kruševac, da oslušnemo snagu Latinkine poezije i bar na tren odgonetnemo koje je to čudo očaralo njene stihove, da nas uznesu u taj sanjani svet spokoja koji ljudima daje moć da budu jaki i sve izdrže…

Poštovani prijatelji, čast mi je da pozdravim Vas, da pozdravim našu Latinku Djordjević – sekretara Udruženja Srpskih pisaca Švajcarske, i poželim da ovo veče bude most za saradnju svih koji veruju da su čuda moguća…. A za Latinku , cveće – dokaz da je lepota oko nas… Uživajmo večeras u čarima Latinkine poezije..


Latinka Djordjević – originalni početak


Mića, Jelena, Ljuba, Latinka, Sandra, Lidija i Miloš


U senci Varoških kapija

Настави са читањем “Latinka Đorđević – U senci varoških kapija – KCK”

МУЗЕЈ КУЋА СИМИЋА И МИ – Живојин Манојловић

KucaSimicaZivojinManojlovic

Каталог је урадио Живојин Манојловић, песник из Крушевца и састоји се од слика његових пријатеља писаца и њихових књига које он има у својој личној архиви! Ако желите да прегледате цео документ на други начин наставите са читањем. Преузмите пдф, погледајте, прочитајте и уживајте!
Настави са читањем “МУЗЕЈ КУЋА СИМИЋА И МИ – Живојин Манојловић”

ПРОМОЦИЈА ЧАСОПИСА ПоезијаСРБ број 17. – Биоскоп “Крушевац” 22.12.2021. у 12:00

У Биоскопу Крушевац, 22.12.2021. године у организацији Удружења песника Србије и Културног центра Крушевац, одржана је промоција часописа ПоезијаСРБ број 17. чију је штампу омогућио Град Крушевац. Програм промоције су водили Светлана Ђурђевић и Љубодраг Обрадовић. О часопису је говорио Драгојло Јовић. У програму промоције наступили су: Драгојло Јовић, Светлана Ћурђевић, Љубодраг Обрадовић, Мирко Стојадиновић, Даница Гвозденовић, Јелена Ђорђевић, Јована Живковић, Даница Димитријевић Петровић, Данијела Јевремовић, Слађана Бундало, Михајло Ћирковић, Бранко Ћировић Ћиро, Боривоје Видојковић, Данијела Булатовић, Градимир Карајовић, Живојин Манојловић, Стефан Кнежевић, Љиљана Тамбурић, Милосав Ђукић Ђука, Даница Рајковић, Живота Трифуновић, Братислав Спасојевић, Др Раде Биочанин, Синиша Максимовић, и Мирослава Смиљанић. За музички тренутак био је задужен Градимир Карајовић, а за техничку подршку Бранко Симић из Културног центра Крушевац. Погледајте фотографије и видео запис догађаја и уживајте. 

DRUGI PIŠU: RTK KRUŠEVAC

U organizaciji Kulturnog centra Kruševac i Udruženja pesnika Srbije u bioskopu Kruševac danas je predstavljen novi, sedamnaesti po redu časopis za poeziju Poezija SRB.

ПРОМОЦИЈА ЧАСОПИСА ПоезијаСРБ БРОЈ 17. УДРУЖЕЊА ПЕСНИКА СРБИЈЕ – ПОЕЗИЈА СРБ СА СЕДИШТЕМ У КРУШЕВЦУ

Поштовани пријатељи лепе писане речи,

*Добро дошли на промоцију још једног у низу часописа Удружења песника Србије ПЕЗИЈАСРБ са седиштем у Крушевцу. Овај, седамнаести по реду, часопис завређује посебну пажњу из више разлога:

  1. Својим садржајем и квалитетом превазилази претходне, што је и циљ сваког ствараоца и уређивача;
  2. Садржај је многослојан јер у њему има места за сваку писану реч чланова удружења и оних који нису чланови, али су у овом Удружењу препознали место и простор где могу отворити душу и преко папира поделити своја осећања и промишљања са другима;
  3. Посебно место уредништво часописа посвећује писању наших колега писаца који више нису међу живима;
  4. Позивам Вас да минутом ћутања одамо пошту нашим пријатељима који више нису међу живима: Мирославу Мићи Живановићу, Далибору Ђокићу, Елеонори Лутхандер, Ратку Тодосијевићу, Бори Благојевићу, Ненаду Живковићу, Милки Ижигон, Жики Стојковићу… Слава им и хвала што су дали огроман допринос стваралаштву у култури. Памтиће их људи и време јер су иза себе оставили квалитет и аутентичност.
  5. У часопису је заступљено 120 аутора
  6. Број објављених песама у часопису је 210 што је импозантна бројка;
  7. Резлултати међународног конкурса „Стихољубље“ с правом се налазе на првим странама часописа са објављеним песмама победника и свих награђених песама;
  8. Као посебно место на 26 страни часописа издваја се Епитаф Љубиши Бати Ђидићу, који је написао сада почивши Мића Живановић. Ја сам са великом пажњом прочитао неколико пута и топло вам препоручујем;
  9. Афористичари су као и увек с правом нашли себи место у часопису, и са 84 афоризма од петорице аутора, часопис добија на квалитету. Да не би смо били предмет њиховог врцавог и дубоко промишљеног писања ја их посебно поздрављам са жељом да им оштрица оловке и ума никада не отупи.

И коначно, о квалитету и овог часописа оцену ће дати читаоци и посетиоци сајта Удружења, али је чињеница да је ово Удружење на добром путу и да својим радом, за објективне, даје огроман допринос културном стваралаштву нашег града, али Бога ми и много, много шире.

Шта год други мислили, ја морам да истакнем огроман рад и труд Председника удружења, који 95% процентно вуче рад и активност Удружења. На томе му посебно хвала, а другима позив да му мало више помажемо. Свако у границама својих могућности.

Хвала на стрпљењу и слушању. Желим вам добро здравље и срећну Нову годину.

Драгојло Јовић

Настави са читањем “ПРОМОЦИЈА ЧАСОПИСА ПоезијаСРБ број 17. – Биоскоп “Крушевац” 22.12.2021. у 12:00″