НЕБЕСКЕ ЊИВЕ- Душан Комазец

Господњег лета шездесет неке,
крај старе топле паорске пећи
уз чашу рујног домаћег вина
разговор воде два побратима.
Два ратна друга из боја прошлог.

Док вино грлом к’о поток тече
спомињу они битке далеке:
Козару, Сутјеску и друге реке.
Лазара, Душана, све „Обилиће”
и далматинско Косово поље.

Претешке сузе крећу низ лице,
јер они, момци из Буковице
двадесет лета нису се свикли
на тужно поље равнице Бачке.
Маме их снови и девојачке
песме Жегара и Зеленграда…
Огњиште, прела, зобница стара,
„Јанковић кула” Равних котара,
жуборни вали Зрмање реке
и велебитски крув испод пеке.

„Овдје не дају ни Крсну славу,
већ у потаји свећа се пали”.
„ Овдје је земља гнојна и јака,
овде се ору дубоке бразде,
а нико не зна где му је међа”?
„Овде хитају њи’ови ати,
овде пуцају рало и леђа”.
„ Овде смо слуге, а они газде!”
Изусти тихо побратим Јован
ког опхрваше бездушне сене,
чежње безмерне и успомене.

Хтеде наздравит’ са ратним другом,
ал’ у балону нестало вина!
Помало љутит подвикну жени:
„ Ђурђа, донеси нам домијану,
уну повећу, литара десет
и две букаре, шта ће нам чаше!”
„Овако мале само нас плаше”.
Ђука, женица нежна и смерна
прозбори тихо:„ Доста сте пили”.
„Прошли пут сте се скоро побили.”
Већ припит Јован љутито врисну:
„ Да Њесам чуо ни једну више!”
(тад жене нису смеле да писну.)

Потрча Ђурђа са петролејком
у подрум швабски дубок и мрачан.
Док вино точи, из ока крочи
суза, а за њом друга, па трећа.
Ни њој на врата не куца срећа.
Претежак њезин живот је био:
Виноград, кулук, газдинске њиве…
Свуд неми одјек прошлости сиве.

Напољу љути северац бије,
кухињска нагло отвара врата.
То не би ветар, него мој брајко
на врата бану комшија Рајко,
„ накресан” мало ил’ мало више.
И он је био учесник рата,
али са оне супротне стране?
„ Ђе сте рођени, тражим вас свуђе,
баш вас одавно видио њесам?”
К’о да их кори, прозбори тужно.
(још синоћ с њима и он је пио.)

Утом и Ђука са вином уђе
наточи брзо букару трећу,
а за њом одма’ и оне двије.
„ На здравље браћо, за нашу срећу
коју одавно видили њесмо,”
наздрави громко побратим Јован,
а за њим одмах настави Рајко:
„ ‘Оћемо л’ сада ми уну нашу
од Книна града и Буковице,
“ојкачу” милу из завичаја?”
Из ока сетно-бисерног сјаја
кануше сузе, две издајице.
Васцела кућа се заталаса,
кад крену жубор најлепше песме
из грла моћних вилинског гласа.
Ни Орфеј њима не беше раван!

Поноћ трепери, све живо спава,
само се звезде далеке гнезде,
а песма што се до неба ори
опи их с тугом, па тихо језде.
Одједном, нагло поскочи Рајко!
Сав унезверен хоће на таван,
да реши своју судбину клету.
Притрча Ђука, нежно му збори
док испред њега затвара врата:
„Враг одњо шувит и твоју прешу!
„Ни мене живот милов’а није,
а што ћу када Бог ме још неће?”
За астал тад се поврати Рајко
где тихне одсјај воштане свеће.
Вино не испи већ тихо рече:
„ Нас браћо неће убити време,
дубоке бразде, ни силни ати,
нити северац што љуто бије”.
„Нас ће рођени убити сене,
вино црвено и успомене”.

Не прође дуго, ни десет лета,
један за другим, три ратна друга
на “пут” су пошли стазом без краја,
тамо далеко, до врата раја!
Тамо где нема силних трибуна,
охолих људи, „несталих” међа,
тамо где чаша увек је пуна,
где се не криви рало ни леђа.

Тамо где нема прошлости сиве,
они сад ору небеске њиве!