БАЛЕРИНА
Кроз пустош не чујемо твог ходабат
Лелујавим струком ломиш празнину
Иза тебе од неверице застаје сат
Док игром превазилазиш сваку тишину.
Посматрачи су без гласа
Немо се не мичу, бледе
Твој покрет је попут таласа
Који запљускује погледе.
И у трену у ком све стане
Подигнутих руку клањаш се небу
Осветлаш на ногама све болне ране
И осећаш смех као потребу.
О, ко зна колико вреди
Хаљина коју пред светом носи
Твоја силуета што лебди по бини
И твоји ожиљци трајни и боси.
И ко зна колико је снаге одлепршало
Док ниси дошла до сјајног трона
Свету да објасниш уметности
У хаљини од тила без жипона.
© Јована Аксентијевић, Кнић
(Прочитано: 73 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.286.265 пута)
