Sparta – Aleksa Stojčić

Na jugu Peloponeza,
bio je grad od koga je podilazila jeza.
Dolina Eurote,
dorsko pleme došlo je dotle,
oformilo Spartu,
i zauvek promenilo geografsku kartu.

Bio je to početak velike slave,
cena joj je bila najveća,
padale su glave.

Oružje od gvožđa,
krv boje crnog grožđa,
doneli su novu eru,
u aristokratiji počeli da se deru.

Bila su to vremena teška,
iz naše perspektive velika greška,
ti njihovi običaji i mere,
naš um to ne bi mogao da razbere.

Bacali su bolesne,
fizički neispravne,
na rođenju,
tako su se bližili otkrovenju,
stvarali super ratnike,
moćnije nego komšije sa Atike.

Trening od detinjstva ranog,
odmah ukus života gorkog,
sa 6 godina vidi malog,
već guta prašine talog,
od surovog treninga,
to je neka mera benigna.
Kako je rastao,
muškarac, ratnik, vođa je postao,
za završni zadatak vuka je zaklao.

Настави са читањем “Sparta – Aleksa Stojčić”

38 ПУТА ПРОЧИТАНО

Блузери из Треботина илити Bluzeri Of Trebotin

Сви смо некада били млади. Сад нисмо. Али док смо били, волели смо музику и правили музичке групе. Док су били популарни “Рокери с Мораву” ми у Треботину смо имали Блузере из Треботина, или како смо их тада од миља модерно звали “BLUZERI OF TREBOTIN”. У импровизованом студију (Горење студио) код мене у кући компоновали смо и снимили петнаестак песама. Већину песама компоновао је Владислав Кованџић – хармоникаш из Треботина, а помагали смо му и ми остали. Највише текстова је написао Миљко Бркић, а ни ја, Љубодраг Обрадовић, нисам много заостајао, а неке је написао и Драган Тодосијевић. Соло певачи су били Радослав Стојановић Доћа и Драган Тодосијевић Гана, а помагали смо им и ми остали: највише Владислав Кованџић, па затим Миљко Бркић и на крају ја Љубодраг Обрадовић. Са нама су понекад вежбали и Световид Света Грковић, Бркић Живојин и Чолић Предраг. Колико смо били успешни, просудите сами. 

Драган Тодосијевић, Љубодраг Обрадовић и Владислав Кованџић

Љубодраг Обрадовић и Миљко Бркић

Настави са читањем “Блузери из Треботина илити Bluzeri Of Trebotin”

28 ПУТА ПРОЧИТАНО

I PREVER JE LEŽAO GO NA PLAŽI – Tijana Rapaić Marković

I PREVER JE LEŽAO GO NA PLAŽI

On je muško
Njemu se može
Njemu neće pasti kapa s glave
On je svoju kapu stavio na svoj ponos
Pa se digla kapa
Umesto ponosa
Setim se katkad

Koliko sam buljila u one njegove knjige
U kojima nije rekao ništa
A rekao je sve

Njemu se može
I on je ležao go na plaži
I buljio u ženske dekoltee
A ja sam buljila u Barbaru
I zanesena
Recitovala njegove stihove
O Barbari, o sebi, o svinjama i ratu
I uzdisala

Настави са читањем “I PREVER JE LEŽAO GO NA PLAŽI – Tijana Rapaić Marković”

34 ПУТА ПРОЧИТАНО

ТЕБЕ НЕМА – Даница Рајковић

 

ТЕБЕ НЕМА


Са тобом сам делила бол радост и сету
У теби је срце моје пронашло мир
Сваки је камен на своме месту
Код тебе ништа нејасно није

Кад говориш слику ствараш
Ваздух планине и падине
На мом срцу рану затвараш

Настави са читањем “ТЕБЕ НЕМА – Даница Рајковић”

106 ПУТА ПРОЧИТАНО

CAR NAD CAREVIMA – Miroslav Krnjeta

Čovek se čoveku klanja
pravi zamišljene idole,
okreće leđa božanskom oblaku
zaklinje se smrtniku
živi za trule ideje
i uzvikuje lažne parole.
Evo cara našeg hranitelja
euforično ljubi prolaznog vladara,
zaboravlja na raspetog spasitelja
na jednog jedinog cara.
Ovima je do bahanalija i vladavine
prodaju laži i krune za dukate,
nebeski car je kristalni put istine
koji ispuni sve zavete.
Kaži kome trčiš čoveče
kojem caru tražiš čašu utehe
kad udari stradanje a vatra peče,
duša pati a zemaljski car
ne gleda suze i ne pere grehe.
Kruna zemaljska je dah
moćni vladar je na kraju prah,
kruna nebesa nad nebesima
je večna i nad svim carevima,
nema kraja njenoj moći i slavi
ona je na svetoj božijoj glavi.
Ovi bahati carići likuju po vilama
a gospodnji dvor je šator
nad nebesima,
njima treba zlato,razvrat i moć
koje bedne figure ograničene vremenom,
otac, sin i sveti duh poseduju i dan i noć
život i smrt,vlast nad celom vasionom.
Sešće kruna gospoda na tron Jerusalima
izgoreće laži ovih bednih vrana kao trava
srušiće se bogatstva dvoraca i krune sa glava
jer jedan je car nad carevima,
okružen vojskom anđela heruvima i serafima
gospod je pravda i istina
nebeski car večno vlada
sveprisutna svetlosti kruna
sve vidi i nikad ne spava.

 

29 ПУТА ПРОЧИТАНО

ЈЕДНА ТАЈНА РЕКЕ – Живота Трифуновић


ЈЕДНА ТАЈНА РЕКЕ


Осећам мирис шарених ливада,
расцветаних трешања, гора изнад села.
Док стада оваца пасу на пропланку,
ја осећам мирис твога тела.

Чује се свуда цвркут птица,
песма ратара са оближњих њива.
Жубори речица што тече у близини,
са собом носи и многе тајне скрива.

Над реком се надвила велика врба.
у њеном хладу нас је двоје.
Милујемо се и слушамо откуцаје
срца,
ја њено, а она моје.

Трепери вода и светлуца на сунцу,
у обалу ударају таласи мали.
Време пролаз, а ми загрљени,
па тако срећни смо и заспали.

Буди нас грактање врана,
хор жаба што неуморно крекећу.
Крећемо заједно мојој кући,
битно је, данас сам нашао срећу.

Настави са читањем “ЈЕДНА ТАЈНА РЕКЕ – Живота Трифуновић”

16 ПУТА ПРОЧИТАНО

РЕАЛНА ИЛУЗИЈА – Петар Савић

 

Милијарде звезда, васиона,
али она је једина, најсјајнија –
реална илузија
Најлепша балада, хармонија,
свега најбоља верзија –
реална илузија

7 чуда света, али највећа мистерија,
од свих и свега другачија –
реална илузија

Хиљаде река, а она најбистрија,
од свих мириса опојнија,
део свих мојих визија –
реална илузија

Од свих меденија, изазовнија,
маштовитија, духовитија,
моја еуфорија –
реална илузија

И дању и ноћу моја амајлија,
она је чаролија,
најмелодичнија арија,
њено присуство опија,
она и црна и бела је магија
у мом телу свака артерија,
моје душе експресија,
од свиле нежнија…

она моја је поезија –
реална илузија

 

26 ПУТА ПРОЧИТАНО

ТОТЕМ СТВАРНОСТИ – Петар Савић

 

Ноћ, царство снова.
Тајне су јавне,
а „тотем стварности“ нисам понео.
Васиона нека нова,
сцене нестварне.
Јава ли је ово?
Реална илузија?
Нема осећаја.
Стазе без почетка и краја.

Кругови дима постају углови васионе,
пространство и све димензије
су видљиви.
Острво надања тоне,
остају само визије…
ланци су неопипљиви.
Трептај… и
опет губи се граница хоризонта,
облаци далеко од плавог сомота,
Земља посута прашком
звезданим црно-белим…
страх, храброст, чежња, жалост
мржња, љубав, срећа, радост

Дрво живота иструлелог стабла,
повијених грана труне.
Свет – огромна шаховска табла,
жртвујем пијуне,
непријатељ бројчано јачи,
краљица остаје без круне,
„гегају“ се скакачи,
непоштен је рат,
јаки играчи
…ипак…
комбинујем пат

У котлини окруженој
џиновским гробницама
на земљи светој
где сахрањена је моја вера,
пред свињама хиљаде просутих бисера…
негде у сутону или пре свитања
одзвања без срама
ехо нечијег кикотања.

Морнари омађијани песмом сирена
усмеравају брод ка огромном морском виру
и он се губи истог трена
смрвљен у дубини….
на тренутак уживам у миру…

А онда опет облаци дима
и анђели разапети, крварећи
на преврнутим крстовима,
наглавачке, исцепаних крила,
док глођу их хијене
заувек живи беспомоћно
посматрају ове сцене.

Лавиринти немају излаза,
врата без брава и квака,
трновита стаза
у сред мрклог мрака…
решења не преостаје…
али иако заостаје
трачак светлости
ипак пут указује…
борим се…
налазим кључ…
знојим се…
са врата скидам обруч…
и у даљини
врата са бравом…
опет кунем се Богом
и славом…
збогом

 

37 ПУТА ПРОЧИТАНО

NIKAD NISAM BILA – Marija Najthefer Popov

NIKAD NISAM BILA

Nikada nisam bila
u tvom domu
U kom imam krevet od ruža
I spavaćicu golu
Da se ne ospe koža
Od slatkog trnja
Iz tvojih očiju
Nisam ni kafu kuvala
A jaku ti nudila
Sa pregršt šećera
Na stolici na kojoj sam sedela
Ostala moja želja ubodena
Nikada mi te niko nije ugatao
Za taj ubod sudbine
Nikad čula
U sebi slutnju nosila
O postojanju jednog mesta
Za koje sam stvorena
Nisam čak ni ognjište tu podložila
A u tom plamenu izgorela
Nikada nisam bila
A moja lična karta
Na tvom stolu
I dosije otvoren skroz
Bože,znam po svemu
Nije moguće
Nisam zalutala.
Nigde nisam bila
Toliko prisutna kao ovde
Gde nikada nisam kročila

Настави са читањем “NIKAD NISAM BILA – Marija Najthefer Popov”

135 ПУТА ПРОЧИТАНО

ВИОЛИНА СТАРА *Драгојло Јовић

ВИОЛИНА СТАРА

Хеј Цигани где сте ноћас
Зашто ваше виолине ћуте
У струнама да ли душе има
Да певамо ко некад ноћима?

Убија ме ова ноћна тмина
И ћутање старих виолина,
А у њима трепери истина
Која нам је увек мелем била.

Виолине старе моје песме знају
И прсти свирача играју се њима,
Само ноћ је кратка за све песме наше,
Зора већ сабира поломљене чаше.

А Циганска душа, племенита мека,
Са гудалом кривим бира за човека,
Из младости песме наше старе,
Што сећају на рајске другаре.

Ако струна нека не дочека зору,
Нестаће негде у вртове рајске,
Са собом ће однети зоре и кафане,
Тамо где се ћути а никад не сване.

26 ПУТА ПРОЧИТАНО