Месец: мај 2020.

TIŠINA — Marina Adamović

Dugo ćutim dugo dugo
dugo
a koliko treba semenu
da postane biljka?
a biljci da odluči
divlja il’ pitoma?

šta ako progovorim?
šta?
bodlje i noževi
skočiće na mene
– davno sam nikli
kron luzera
evo krvi
i kapi tišine

a ona?
nema nam splava
dakle
pesma se ne izgovara
ko će sa mnom ćutati?
mislim –
sa pločom od kamena?

НЕМОЋ и МАШТАЊА…- Љубодраг Обрадовић – Сећање на Првомајски уранак на Багдали 2019.

Сад нам преостаје да се сећамо! Ево, сутра је 1.5.2021. године, првомајски уранак на Багдали, за који не знам да ли ће се одржати. Лепо рече Горана Младеновић са РТС-а, прошле 2020. године, да је то први пут после давне 1896. године да се прекида традиција одржавања првомајског уранка на Багдали. Изгледа да ће ове године бити други пут… Кад већ не идем на уранак на Багдалу, ја ћу Вам овде, као и прошле године поклонити моје песме “НЕМОЋ” И “МАШТАЊА” и подсетићу Вас видео записом, како је било на Багдали 2019. године.  Као да се догодио јутрос! 

НЕМОЋ

Волео си многе ствари,
сад ништа не волиш.
Из дана у дан се стари,
из дана у дан постајеш све гори.

Немоћ полако те стеже,
страх душу обузима.
Знаш: многима је теже,
али то срцу не узимаш.

Свако данас мисли само о себи,
солидарност је тек проста ода.
Ни ти друкчији био не би,
Зашто бити издајник свог рода?

Волео си многе ствари,
оде младост пуста.
Оно што хтеде, ти не оствари,
био си тад без искуства.

Носило те срце, а не разум.
Хтео си свет да мењаш.
Сад знаш: прокоцкао си шансу.
Сад знаш: касно је за нова хтења.

Волео си лудо у младости,
девојку која те варала.
Волео си све радости,
стварност те потпуно разочарала.

Имао си светле идеале,
стварност их закопала.
Видео си бројне скандале,
а машта ти чиста остала.

Ох, машто пуста,
снови свемогући!
Сањаш ли то искуства
или те живот њима мучи?

 

МАШТАЊА

Цвета полуга маште,
ко бресква у марту крај пута.
Сви ми носили смо некад
ташне.
Сад носимо носталгију,
уместо капута.

Бележили смо чудне речи,
гледали вртлог и били срећни.
Сад страх та сећања хоће да
спречи,
разум од пропасти хоће да
нас чува.

Мислили смо кад-кад глупо…
Били разочарани,
тешио нас алкохол.
И продали смо све идеале,
остао нам само бол.

Сад то није важно,
године у раду израдише нас.
Сад кад је у џепу лова,
срце не куца тако снажно…
Појела маца свог кулова.

И цвета полуга маште,
ко бресква у марту крај пута.
Цвета у очима свих нас нада.
Мада смо у аутобусу,
мада иронија очи склапа…
Све што високо лети,
ниско пада.
© Љубодраг Обрадовић

Наравно уз моје песме добро се уклапа и Арсенова песма РЕКА ДОНОСИ ЈЕСЕН, коју је маестрално отпевао Мирослав Мића Живановић. Уживајте!