Đurđevdan – Snežana Popović

Đurđevdan

Kada poljem zamirisa majsko cveće,
niko joj na put stati ne može i neće,
devojka u cik zore po sreću pohrlila.
Đurđevdansku magiju pokrenula.

Biljčice ove, grančice one, po šumi sve ubrala,
kako bi šarene venčiće veštim prstićima isplela.
Za momka što srcu joj drag, iako veliki je on vrag!
Hoće li skinuti tajno, sa kapija njenih čuveni grab?

Na seoskom izvoru, čistom manastirskom,
zastala je, da bi se ljubavi žedna vodom napila.
Crne okice svoje, miomirisnim biljem umivala,
ne bi li dragom za Đurđevdan, najlepše ona zasjala.

U zanosnom ritualu tog plesa vatrenog,
omamila ga da će mu dati ploda i roda berićetnog.
Pesmom ga ciganskom noćnom očarala!
Omađijala, da bi mu i decu iz ljubavi izrodila.

Igra đurđevdanska, do prvih zraka sunca potrajala.
Devojka ga ko jako vino opijala, vitkim telom osvajala.
Shvati momče al kasno, da sve bio je prolećni san,
u ruci mu samo za uspomenu osta, đurđevak nasmejan!

(C) Snežana Popović

114 ПУТА ПРОЧИТАНО