Добродошли!
ПРВОМАЈСКА
Кренули смо уз брдо,
путем од клесаног камења.
Смехом да заклонимо понор.
Утеху да тражимо за промашена хтења.
Своје заблуде и празнине,
узносимо на врх планине,
да их лакше бацимо у дубине душе
и побегнемо од истина које гуше.
Са годинама које пролазе,
схватамо да је пролазно све.
Сваки трен свој идеал има:
неко је ту да даје, други да узима.
Миломир Д. Терзић
Рођен сам 3. јануара 1950. године у Руденици, Александровац жупски. Основну школу завршио сам у Тулешу, осмогодишњу у Ратају, а средњу Техничку у Врбасу у Бачкој. Студирао сам на Факултету политичких наука у Београду, одсек журналистика. Писањем поезије се бавим још од дана основне школе. Прве стихове сам објавио у “Дечјим новинама” па затим у многим југословенским и српским часописима и листовима: “Синтеза”, “Стварање”, “ОКО”-загребачко, “Око”-крушевачко, “Младост”, “Дневник”, “Индекс”, “Бјеловарски лист”, “Политика експрес”, “Вечерње новости” и др. Заступљен сам у свим збиркама Клуба писаца “Сергије Михајловић”, који је радио при Народној библиотрци у Крушевцу, “Заједнички узлет”, где сам био и председник клуба. Такође заступљен сам и у збиркама Заједнице књижевних клубова Србије и збиркама “Сусрети другарства”, у Ревији Завичајног друштва “Крушевац”, часопису за поезију “ПоезијаСРБ” при Удружењу песника Србије – ПоезијаСРБ и др. У издању Културног центра Крушевац издао сам 2014. године збирку песама “На вучјем тркалишту”. Члан сам Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу.
Настави са читањем “Миломир Терзић – ЈЕДАН ПЕСНИК – ТРИ ПЕСМЕ”
U lavirintu života
Sa prvim plačom novorođenog deteta,
zalutala bića bačena u svet postajete.
Neprestano traganje i kruženje započinjete,
za izlazom iz bačenosti, u nađenost da stignete.
Dilema večita… da li nas na kraju puta,
čeka strašni sud ili sva blaga ovoga sveta?
Na granici između doživljenog i nepoznatog,
vizija dvostrukog lavirinta planetarnog.
Mistična građevina sa mnoštvom hodnika.
Vrt iznenađenja sa bezbroj iskušenja, staza i prepreka,
u kojima se lako zaluta a teško snađe i izađe.
Enigma i zagonetka što za cilj ima, izlaz da nađe.
Uljuljkani iluzijom besmrtnosti i vrelom milosti,
život naš avantura posta i tog kruga nam nikad dosta.
Zarobljeni u sopstveno klupko sreće i nesreće,
sa moćnim kapijama bez i jednog čuvara svoga lavirinta.
Da stvari nisu uvek onakve kakvim se čine,
baš ko u filmu kultnom, gde svet nije crno-beo
i gde reči….”nije fer” ne dotiču onog što nepošteno igra,
prestani da budeš žrtva, već na crtu izađi, kao borac i čigra!
Nauči da na krivudavoj liniji svog života,
vešto izbegneš sve te mračne tunele i zamke.
Iz lavirinta ko hrabri i nesalomivi pobednik izađi,
jasnu poruku kusom, zlom patuljku daj…
“Ti nemaš moć nada mnom”!
© Snežana Popović
Dugo ćutim dugo dugo
dugo
a koliko treba semenu
da postane biljka?
a biljci da odluči
divlja il’ pitoma?
šta ako progovorim?
šta?
bodlje i noževi
skočiće na mene
– davno sam nikli
kron luzera
evo krvi
i kapi tišine
a ona?
nema nam splava
dakle
pesma se ne izgovara
ko će sa mnom ćutati?
mislim –
sa pločom od kamena?
Сад нам преостаје да се сећамо! Ево, сутра је 1.5.2021. године, првомајски уранак на Багдали, за који не знам да ли ће се одржати. Лепо рече Горана Младеновић са РТС-а, прошле 2020. године, да је то први пут после давне 1896. године да се прекида традиција одржавања првомајског уранка на Багдали. Изгледа да ће ове године бити други пут… Кад већ не идем на уранак на Багдалу, ја ћу Вам овде, као и прошле године поклонити моје песме “НЕМОЋ” И “МАШТАЊА” и подсетићу Вас видео записом, како је било на Багдали 2019. године. Као да се догодио јутрос!
| НЕМОЋ Волео си многе ствари, сад ништа не волиш. Из дана у дан се стари, из дана у дан постајеш све гори. Немоћ полако те стеже, страх душу обузима. Знаш: многима је теже, али то срцу не узимаш. Свако данас мисли само о себи, солидарност је тек проста ода. Ни ти друкчији био не би, Зашто бити издајник свог рода? Волео си многе ствари, оде младост пуста. Оно што хтеде, ти не оствари, био си тад без искуства. Носило те срце, а не разум. Хтео си свет да мењаш. Сад знаш: прокоцкао си шансу. Сад знаш: касно је за нова хтења. Волео си лудо у младости, девојку која те варала. Волео си све радости, стварност те потпуно разочарала. Имао си светле идеале, стварност их закопала. Видео си бројне скандале, а машта ти чиста остала. Ох, машто пуста, |
МАШТАЊА Цвета полуга маште, Бележили смо чудне речи, Мислили смо кад-кад глупо… Сад то није важно, И цвета полуга маште, |
Наравно уз моје песме добро се уклапа и Арсенова песма РЕКА ДОНОСИ ЈЕСЕН, коју је маестрално отпевао Мирослав Мића Живановић. Уживајте!