ПРВОМАЈСКА – Љубодраг Обрадовић

ПРВОМАЈСКА

Кренули смо уз брдо,
путем од клесаног камења.
Смехом да заклонимо понор.
Утеху да тражимо за промашена хтења.

Своје заблуде и празнине,
узносимо на врх планине,
да их лакше бацимо у дубине душе
и побегнемо од истина које гуше.

Са годинама које пролазе,
схватамо да је пролазно све.
Сваки трен свој идеал има:
неко је ту да даје, други да узима.

Настави са читањем “ПРВОМАЈСКА – Љубодраг Обрадовић”

41 ПУТА ПРОЧИТАНО

ЈЕДАН ПЕСНИК – ТРИ ПЕСМЕ – Миломир Терзић

Миломир Д. Терзић

Рођен сам 3. јануара 1950. године у Руденици, Александровац жупски. Основну школу завршио сам у Тулешу, осмогодишњу у Ратају, а средњу Техничку у Врбасу у Бачкој. Студирао сам на Факултету политичких наука у Београду, одсек журналистика. Писањем поезије се бавим још од дана основне школе. Прве стихове сам објавио у “Дечјим новинама” па затим у многим југословенским и српским часописима и листовима: “Синтеза”, “Стварање”, “ОКО”-загребачко, “Око”-крушевачко, “Младост”, “Дневник”, “Индекс”, “Бјеловарски лист”, “Политика експрес”, “Вечерње новости” и др. Заступљен сам у свим збиркама Клуба писаца “Сергије Михајловић”, који је радио при Народној библиотрци у Крушевцу, “Заједнички узлет”, где сам био и председник клуба. Такође заступљен сам и у збиркама Заједнице књижевних клубова Србије и збиркама “Сусрети другарства”, у Ревији Завичајног друштва “Крушевац”, часопису за поезију “ПоезијаСРБ” при Удружењу песника Србије – ПоезијаСРБ и др. У издању Културног центра Крушевац издао сам 2014. године збирку песама “На вучјем тркалишту”. Члан сам Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу.

Настави са читањем “ЈЕДАН ПЕСНИК – ТРИ ПЕСМЕ – Миломир Терзић”

146 ПУТА ПРОЧИТАНО

U lavirintu života – Snežana Popović

U lavirintu života

Sa prvim plačom novorođenog deteta,
zalutala bića bačena u svet postajete.
Neprestano traganje i kruženje započinjete,
za izlazom iz bačenosti, u nađenost da stignete.

Dilema večita… da li nas na kraju  puta,
čeka strašni sud ili sva blaga ovoga sveta?
Na granici između doživljenog i nepoznatog,
vizija dvostrukog lavirinta planetarnog.

Mistična građevina sa mnoštvom hodnika.
Vrt iznenađenja sa bezbroj iskušenja, staza i prepreka,
u kojima se lako zaluta a teško snađe i izađe.
Enigma i zagonetka što za cilj ima, izlaz da nađe.

Uljuljkani  iluzijom besmrtnosti i vrelom milosti,
život naš avantura posta i tog kruga nam nikad dosta.
Zarobljeni u sopstveno klupko sreće i nesreće,
sa moćnim kapijama bez i jednog čuvara svoga lavirinta.

Da stvari nisu uvek onakve kakvim se čine,
baš ko u filmu kultnom, gde svet nije crno-beo
i gde reči….”nije fer” ne dotiču onog što nepošteno igra,
prestani da budeš žrtva, već na crtu izađi, kao borac i čigra!

Nauči da na krivudavoj liniji svog života,
vešto izbegneš sve te mračne tunele i zamke.
Iz lavirinta ko hrabri i nesalomivi pobednik izađi,
jasnu poruku kusom, zlom patuljku daj…
“Ti nemaš moć nada mnom”!

© Snežana Popović

69 ПУТА ПРОЧИТАНО

TIŠINA — Marina Adamović

Dugo ćutim dugo dugo
dugo
a koliko treba semenu
da postane biljka?
a biljci da odluči
divlja il’ pitoma?

šta ako progovorim?
šta?
bodlje i noževi
skočiće na mene
– davno sam nikli
kron luzera
evo krvi
i kapi tišine

a ona?
nema nam splava
dakle
pesma se ne izgovara
ko će sa mnom ćutati?
mislim –
sa pločom od kamena?

12 ПУТА ПРОЧИТАНО

МАШТАЊА – Љубодраг Обрадовић – Сећање на Првомајски уранак на Багдали 2019.

МАШТАЊА

Цвета полуга маште,
ко бресква у марту крај пута.
Сви ми носили смо некад ташне.
Сад носимо носталгију, уместо капута.

Бележили смо чудне речи,
гледали вртлог и били срећни.
Сад страх та сећања хоће да спречи,
разум од пропасти хоће да нас чува.

Мислили смо кад-кад глупо…
Били разочарани,
тешио нас алкохол.
И продали смо све идеале,
остао нам само бол.

Сад то није важно,
године у раду израдише нас.
Сад кад је у џепу лова,
срце не куца тако снажно…
Појела маца свог кулова.

И цвета полуга маште,
ко бресква у марту крај пута.
Цвета у очима свих нас нада.
Мада смо у аутобусу,
мада иронија очи склапа…
Све што високо лети,
ниско пада.

© Љубодраг Обрадовић

Па ево, сад да се сећамо! Ја сам јутрос 1.5.2020. године по навици уранио. Устао сам пре 6:00 и решио, кад већ не идем на уранак на Багдалу да Вам овде поклоним једну моју песму и да Вас подсетим како је то било прошле године. Лепо рече Горана Младеновић са РТС-а, да је ово први пут после давне 1896. године да се прекида традиција одржавања првомајског уранка на Багдали… Зато Вам поклањам МАШТАЊА и сећање на прошлогодишњи првомајски уранак на Багдали. Као да се догодио јутрос! 

18 ПУТА ПРОЧИТАНО