ФРЕСКА – Миладиновић Сандра Мајра
Бар да ме лаже ко нико пре
да ме светлошћу умије
срце би куцало ко дечије
небо би било умилније…
И да ми прича о свету том
који ни сам не познаје,
али има машту ко ретко ко,
и зналачки се не одаје…
У одајама где маске носе
баш сви одреда што спавају,
па мртво море им није беда,
нек ми се вечно надају…
Али он тако умивен чашћу,
витез вечности у зао час,
макар морену носио собом,
однео вешто мој добар глас…
У онај чаши ко задња кап,
што усне не такоше ничије,
стрпљиво чекаћу Месечев знак,
ко фреска… да верник је открије…
А да ли ће онда он пожелети,
живот без краја, без лажи сан,
срце што куца као дечије…
Не, то и не желим никада да знам!
Миладиновић Сандра Мајра
DOBRO JUTRO – Sreten Kasavica
Dobro jutro, radnici.Dobro jutro, jadnici.
Da li ste svi zaspali, tako srećni, bogati?
Dobro jutro radnici!
Deca su na ulici, il’ u kladionici.
Šta ste to vaspitali, dal’ ste se zapitali?
Dobro jutro, radnici!
Osmesi na licima.Svi ste u kreditima.
Ko još ima posao, taj je dobro prošao.
Gde ste sad svi, radnici?!
Sve će vam obećati, pa se neće sećati.
Svi su vas naguzili, jer ste stalno puzili.
Dobro jutro, radnici!
Ne pomaže sindikat.Radnički savet, rođak, brat.
Jednom nogom blizu groba.Sad je dobar čak i Sloba.
Hej, nesretni radnici!
Para puni džepovi.Kuće, kola, planovi.
Srčka jače udari, čak i tu, u ludari.
Nema mesta, radnici!
Nije ti važno – Sanja Petrovic
Nije ti važno kojim se jadima pokrivam
I kojim osmesima otkrivam.
Nije ti važno da li su mi sede
Nagrnule snažno
I da li se neka bora
Baš zbog tebe istične jasno.
Nije ti važno.
Ne spaja nas više
Ovo nebo nepregledno
Ni prekrajani oblaci,
Ni vetrovi kroćeni.
Ne spaja nas više
Ples sunčevog pulsa
Ni mesec, ni zvezde,
Ni zagrljaj senki pod Ajfelovom kulom.
Ne spaja nas više ništa.
Možda tek zalutalo sećanje
Izmaglicom obmotano
U svitanje.
ЋУТЊА – Латинка Ђорђевић
А сад је доста.
Ћути
не реци ништа
све приче
једна на другу личе.
Уморна сам,
живот је празан,
попут реке тече,
боре јасно зборе
и ово вече.
Ћути,
откопчај кошуљу
баршунастој месечини
пусти бол из ње,
ако ме опет позовеш
нећу ништа рећи,
ни реч,
ни две…
© Латинка Ђорђевић
