Добродошли!
Pred zoru me zednog prati zvezda s gorkog pojilista a u dusi sitni sati zazvekecu nigde nista Samo prazne ciste more uzdignute iznad tmine sto mi hladne telo pore ko nozevi od tisine Ogledam se u jutro muklo kisni covek oblak vuce nadamnom je vreme puklo i tisine silno huce Pa koracam tek da snujem … Настави са читањем “Sitni sati – boemska jutra Rade Mjatovic”
Pred zoru me zednog prati
zvezda s gorkog pojilista
a u dusi sitni sati zazvekecu
nigde nista
Samo prazne ciste more
uzdignute iznad tmine
sto mi hladne telo pore
ko nozevi od tisine
Ogledam se u jutro muklo
kisni covek oblak vuce
nadamnom je vreme puklo
i tisine silno huce
Pa koracam tek da snujem
kako plava zvone zvona
i nebesku pesmu cujem
sto treperi od iskona
Ja za senkom grabim nemo
druga sena prati mene
pa se pitam dal sam skreno
vijajuci uspomene
Ubi me tvoja lepota.Bolja mi smrt od života.Kad nesmem na mig tvoj da krenem,neka me neka uvenem
Ubi me tvoja lepota.Bolja mi smrt od života.Kad nesmem na mig tvoj da krenem,neka me neka uvenem
Tražeči dušu žene rođene u Japanu prije više od hiljadu godina osluškujem treptaje tihog hujanja vasione… i pitam se da li tamo u zemlji svitanja, ptice još lakim lelujem poju? da li se kaligrafija i dalje živo rascvjetava? na bjelini papira suzom lavirana orhideja žive latice ljiljana zvone… duša mi sama šeta školjem priobalja… otežala … Настави са читањем “Šapni mi ljubav”
Tražeči dušu žene rođene u Japanu prije više od hiljadu godina
osluškujem treptaje tihog hujanja vasione…
i pitam se
da li tamo u zemlji svitanja,
ptice još lakim lelujem poju?
da li se kaligrafija i dalje živo rascvjetava?
na bjelini papira suzom lavirana orhideja
žive latice ljiljana
zvone…
duša mi sama šeta školjem priobalja…
otežala od pitanja…
znam!
Ona voli…
ekscentričnost,
oči,
boje, vodu, veo…
flautu, delfine, dim, pokretne sjenke,
duge kiše,
ogledala,
miris papira od riže…
kavu, kaligrafiju, sladoled, krugove na vodi,
lavirinte krovova,
latice od ljiljana, leptire…
čaj od jasmina,
ljubičasto, tišinu, more, mostove,
noćno nebo, usamljenost…
mokre jesenje parkove, prvi snijeg,
dirljivost,
prazne tramvaje…
retro, ruke, snove, sumrak,
stare ključeve i fotografije…
ples, maglu, šešire,
cvijeće, cvijeće, cvijeće
refleksije
i odsjaje…
Toliko prefinjenosti i nježnosti
taj dragulj vazdušasti
zrači…
pramičak magle, sunčev miris,
neuhvatljiv tren,
unutrašnje lice svjetlosti
ona je…
Tražeči dušu žene rođene u Japanu prije više od hiljadu godina
pitam se…
da li tamo ptice još lakim lelujem poju?
da li se kaligrafija i dalje živo rascvjetava?
na bjelini papira suzom lavirana orhideja
žive latice ljiljana…
duša mi sama šeta školjem priobalja…
U doba kad se Japan sav, trešnjinog cvata radošću zapali
počinje
桜 sakura
iza očnih škura
mirisi davnog živi su postali
šapni mi ljubav
kao paperja puh
šapni taj mali vazdušasti duh
nježno…
božansko ime Natali!
Šaljem kristale na tvoju ruku, umij se snegom što tajne sve zna, neka ti sreća od mene bude na licu, u srcu, u duši od sna. Na tvojoj ruci pahulje snega moje su reči ljubavi tebi, na lice prigrli, polako, nežno, ljubi daljine što tebi su blizu, k’o mene uvek, iskreno, mazno, i voli … Настави са читањем “PAHULJE SNEGA NA TVOJOJ RUCI – Slobodan Jevremović”
Šaljem kristale na tvoju ruku,
umij se snegom što tajne sve zna,
neka ti sreća od mene bude
na licu, u srcu, u duši od sna.
Na tvojoj ruci pahulje snega
moje su reči ljubavi tebi,
na lice prigrli, polako, nežno,
ljubi daljine što tebi su blizu,
k’o mene uvek, iskreno, mazno,
i voli kristale iz moje duše,
onako im šapći, baš kao meni.
(Bgd, 27.feb.2018)