Дан: 24. фебруар 2018.

GOROBILjA – Nena Miljanović

Poezijom za gorobiljima I tragovima ljubavi među rečima Za lekom od usamljenosti Tražih stih za melem mislima O jednom među mnogima I nije se našla vlat među biljkama Ni čovek moj među ljudima A veče moje će već Evo Pri kraju dan Pri kraju ja Umorna Gasim se sa danom a da nisam ni gorela … Настави са читањем “GOROBILjA – Nena Miljanović”

Poezijom za gorobiljima
I tragovima ljubavi među rečima
Za lekom od usamljenosti
Tražih stih za melem mislima
O jednom među mnogima
I nije se našla vlat među biljkama
Ni čovek moj među ljudima
A veče moje će već
Evo
Pri kraju dan
Pri kraju ja
Umorna
Gasim se sa danom a da nisam ni gorela
Umornoj
Klone mi gorobilje u poemama
Ni kletve više ni molitve
Za pesmu bar
 
Hladnu
Tanušnom nadom
Taknu me poslednji poetski svetlosni snop
Poslednji ti
Tu si
U žaru stvaranja
Postajem sunca zalazećeg zrak
Poslednjom toplinom
Ničice
Padam po izdancima stihova o ljubavi
Među strofama
Ničem u slatki poetski raskovnik
 
Gorka
Raskivam javu koja mi briše snohvatice o tebi
Protiv bolnih buđenja
Lečim se otrovom kojim zamenjujem život
Poezijom
Sanjam
Da nisi
Samo
Moj
San

 

Mesečari

Mesec je kriv za sve.. Zaljubi se u smežurani mali život prve noći po dolasku na svet. Spusti mu nežno zlatne niti između obrva. Tu, na najmekšem mestu na telu, utisne žig. Hipnotiše zenice,pa u deteline prolistaju..Poljubi dlanove i stopala da u lijane izrastu kako bi večito stremile njegovim visinama. Oseća, dok raste, u sebi … Настави са читањем “Mesečari”

Mesec je kriv za sve.. Zaljubi se u smežurani mali život prve noći po dolasku na svet. Spusti mu nežno zlatne niti između obrva. Tu, na najmekšem mestu na telu, utisne žig.
Hipnotiše zenice,pa u deteline prolistaju..Poljubi dlanove i stopala da u lijane izrastu kako bi večito stremile njegovim visinama. Oseća, dok raste, u sebi nadiruću plimu zbog koje ne prestaje da luta.. Svetom senki bez ljudi za krilo je bliže ptici.
Presečeni na nekoliko celina, deca Meseca dišu kroz više dimenzija oprečnih svetova. Kroz kaleidoskop gorućih očiju cepaju gotovo lepu maglu i memlu ljudskih slabosti. Levitiraju na mestu iznad svakog zla, gde im je svet čudesno najbliži.
Tamo kuda su putovali ostaje topao vetar i zlatna prašina i laka buđenja onih koje su posetili…
Po neki mladež utisnut na telu i pokušaj da se dosetimo zbog čega smo tako srećni raširili trepavice izronivši iz duplog dna sna. Svileno.
Ćuti. I budi uz mene kad odem.