Месец: фебруар 2018.

Kao lajtmotiv Ravelovog Bolera
U intervalima largo-vivače
Provlači se i povlači zabranjena misao
Kao trak magle kroz ključaonicu
Iz svesti jave u podsvest sna
Tren pred fazu REM
Jedva uhvatljiva
Kao tonovi sa ivice čujnosti
Daje odgovore na pitanja koja se ne postavljaju
(Opasnija od smrti po smrtnike)
Da san ne iskrivi slike u neprepoznatljive
I buđenje ih izbriše kao nepodnošljive
O veličanstvenoj i strašnoj volji (ne)milosrdnog Boga
I konačnosti života i ljubavi
I beskonačnosti smrti i tuge za izgubljenim

I samo stih se provuče iz sna u dan
Kroz vrata onostranog zatvorena za sve
Osim za ljubavlju žigosane pesnike
Uklete da traju kao san o sebi
U intervalima živeti i izmišljati život
Od pesme do pesme
Između žudnje za životom i ljubavlju (i njenim bolom)
I čežnje za smrću
Koja će taj bol obesmrtiti

&

Sanjah te noćas ponovo
I ponovo me bolelo sve što te je prošlo
Ili je san sanjao mene
Svejedno
Između vere i u sumnje u sanjano (kao u Boga)
Pesma je o Boleru
I bol je
Kao da si mi ljubav
I kao da ti nisam

Uvek dlanom pritisnem uzdrhtale grudi,
kada na tebe pomislim…

Kada mi u misli prodru
tvoje krotke oči,
tvoje čulne usne…

Kada mi dodje tvoj duh i dah,
tvoje prisustvo silovito kada uroni u moju svest.

Kada mi požuda stegne stomak, grudi
i opije misli…

O,
da li uopšte slutiš
sve moje nemire,
suzu u uglu oka,
u dnu istih tragove neprospavanih noći.

Sve moje pretvorilo se
u večno čekanje tebe…

Tvojih koraka zvuk,
još me iz sna trgne,
pa mi čitava duša dršće
poput klasja na vetrovitom danu…

Ali,
nema nade,
jer mi te druga tako lako krade
i moj svet za tren nestaje…

“Опојно и силно ти си ми у души
ми били смо јесмо и опет ћемо бити”
стајало је на жутом свитку
то малено писмо, писано вином
вином које ће се тек пити…
*
Седефно браонкаста боца
од Грузијског вина црног
царског
уз поруку доноси мирисе
модре мирисе леденог мора
Карског

Тихи сат и мјесто поринућа
испод плавог моста на Иртишу
трен растанка ноћи од сванућа
кад вјетрови миром степа замиришу…

Црвене косе блиједог лика
жена у хаљини од сувог тиркиза
на боци још сјени се њена слика
драго благи осмејак…Мона Лиза…

Дрхтавим је шапатом танкоћутно ткала
молитву од ужарених срчаних нити
да порука још топла стигне до далеких обала
да анђео вода…водама
води је и штити…
*

Из финог пијеска на Ади Бојани
одсјајем стакла право у очи
сјећањем бљеснуше давни дани
спази је како вино му точи…

И кикот и жива животна радост
из боце се вину лака и нага
сва му се намах врати младост
она је! она је!
Далека Драга…

 

U svemu
U čemu sam ti se nastajala na početku
Nestajem na kraju
Čilim
Iz rumene sumaglice u pet ujutru u junu
Kad se ko život rađa novi dan
I nova želja za mnom te budi
Budan
Ne prizivaš me više iz vrućeg sna
Rasanjenom
Ne tečem ti više krvotokom kao rekom bez dna
Svakom kapatkom
Ne ispijaš me više kišnu
Žedan

Gasim se
U zimskom suncu u tvojim mislima i prsima
Ni kao topline trag
Nema me u hlebu tvom nasušnom i pitanju
Da li je jela moja nezbrinuta daleka
Ne čezneš
Da mi disanje čuješ i glas
Ni rečju
Ne raspinješ me na slatke muke
Ni imenom
Ne zapinjem ti u grlu
I ne sapinjem ti košulju i kožu
Tesnu i vruću
Na misao o meni goloj

Ishlapila
Iz graške tvog ohlađenog muškog znoja
Žena sam koje nema
Trajem
Kao sećanje na sebe samu
U damarima pesama o nama
Koje mi slovo o tebi odbrojavaju vreme
U kom ću biti
Ostati
Nestati

Usnama grešnim što su svu noć neumorne bile
nikad više nemoj šapnuti moje ime…
jer svjetlost se sva
u momentu u pahulje zgruša
i upletena u granju pred mojim prozorom
zadrhti ko smrznuta duša…

Ja hoću pak da nekim svojim brodovima novim
kroz nove dane i nove ljubavi
lagano zaplovim…