ГОВОР
За Предрага Богдановића Циа
Сретали смо се годинама
само на улици.
У Француској.
И на оном месту у њој
којем хитамо да говоримо,
да чујемо туђи говор,
да покушамо да живимо.
Знао сам да пише стихове.
Никада се није дало да реч
разменимо.
Били смо два преживела бродоломника
на сићушном острву, које није имао ко
да упозна.
Осмехивали смо се један другом
пријатељски,
готово заверенички.
Све ми је о њему било јасно.
Никад нисам за њега запиткивао,
довољан ми је био његов снени,
благи, неземаљско
ведри поглед,
његова вера да је освануо
леп дан,
макар све око нас било
тмурно.
2
Таквих погледа више нема
у Србији.
Претекли су можда у њеним
забитима и козегубинама,
где нема школа, путева, амбуланти,
библиотека…
И ниоткуд помоћи.
Само удовица и синогубица.
Али, тамо су такви погледи управљени
у земљу,
у копање, у сађење,
у сиромашку жетву,
у правац одакле стижу
строги плави порески коверти,
у небо, у кишу,
која не омета непостојеће планове
за туристичка путовања,
бар о викенду.
А онда, крај све његове ведрине
и ведрог дана,
усред града,
из ведра неба,
погодио га је гром!
Не успевши да га дигне
у неземаљске пределе
или које друге, још незнаније,
ако их има. 3
А и ако их има,
гледа ли се тамо
благо,
пева ли се?!
И њива да има, тешко да се на њима
копа, сади, бере, жање,
пласти, јагњи…
Каже ми, готово незнаном,
понесено и ведро
да је гром учинио своје,
али не баш онолико колика му је
уобичајена мера.
***
Три дана није затварао уста.
тамо где мало ко отвара уста…
Говорио је, говорио и говорио…
Непрестано,
без цезуре.
Све у једном експиријуму.
Сећа се да је обраћао пажњу
на интерпункцију!
Они око њега, збуњени таквим
случајем,
који је рушио сва дотадања медицинска
правила
и њихова знања,
нису се, пометени, сетили
да бар зарад науке
забележе, сниме
тај, између неба и земље
4
распињујући говор,
то самолечење,
можда самоизлечење!
Навикли су били на ћутање
сличних случајева
нарочито на њихово
вечно ћутање,
евентуално на залудно упињање
да отворе уста
и истисну реч.
***
Онда су му рекли да може да живи
као до тада
(као Свети Никола што рече оном који
приђе његовом броду, ходајући по води,
и питајући како да то научи),
да се понаша као да ничег није било.
Били су у том часу иследници
који се окањују погрешно окривљеног
и налажу му да не говори о
њиховој истрази.
Али, нехотице су му,
ништа не забележивши,
избрисали три дана његових
звезданих распева,
можда његово најастралније искуство,
часове његове најважније историје,
можда најбољи део његовог
најоВостранијег говора.
***
5
Говор, који често однесе
главе,
решио је да једну спасе,
један благи детињи поглед,
једну потребу за ведрином,
за дружење с људима,
за стварање поезије.
Рече ми, и даље незнаном,
понесено, осмехнуто,
анђеоски,
(да ли и наивно?!)
да га је говор исцелио!
Додаде, готово онострано
да је Говор – Логос,
Бог,
да је он на почетку
(и на крају, додуше).
***
Можда зли и наопаки говор
у последњем свом рушилачком часу
почиње у ропцу да малаксава,
да се преобраћа:
васпостаје велика,
спасоносна сила?!
6
још је он и даље
убилачки,
опак и завиднички.
Али ничија није горела
довека.
Март 2017.
(C) Драгослав Граочанкић
