Дан: 20. фебруар 2018.

CRVENE VODE – Nena Miljanović

  Dok smo bili dve srebrne ribe U vreme belih voda ljubavi Srebrnih kosa oboje već Zabranjenom Ljubila sam ti nevine i nesrećne dečačke oči Takve su bile tad Dok smo plivali mendrima razdvojenih života Bezglasni… …I kad si progovorio suvišnom rečju Kojom se nalazi izgovor gde ljubav nalazi način Prestao si biti moj nevini … Настави са читањем “CRVENE VODE – Nena Miljanović”

 

Dok smo bili dve srebrne ribe
U vreme belih voda ljubavi
Srebrnih kosa oboje već
Zabranjenom
Ljubila sam ti nevine i nesrećne dečačke oči
Takve su bile tad
Dok smo plivali mendrima razdvojenih života
Bezglasni…

…I kad si progovorio suvišnom rečju
Kojom se nalazi izgovor gde ljubav nalazi način
Prestao si biti moj nevini nasušni
Jer postala sam tvoja grešna i skrivana
Daleko od bistrika s početka
Potopljena u mulju strasti
Između nagona i kajanja

Tajnu
Tražio si me periodično i na kratko
Samo kad ti zauzdan vilenjak pod pupkom poludi
I poželi da se poigra slobode
Crven
Od tvog prolaznog mužjačkog žara
I mog neprolaznog stida ljubavnice
Ženke

Nevoljena
Nisam te mogla više voleti
Ni ne voleti
Očajna
Odgrizla sam svoje srcasto levo peraje
Da ne zaplivam ponovo za tobom
Potonula
Čekam
Da protekne dovoljno vode i vremena
Da zaboravim i izronim u novu ljubav
A vode teku
I teče vreme
I nikako da protekneš

НИЖУ СЕ ГОДИНЕ – Драгојло Јовић

НИЖУ СЕ ГОДИНЕ Нижу се године живота наших, Прашина лагано на прошлост пада, До јуче имасмо милион жеља, А сад се чува још једна нада. Да живот овај танушни, мали, Потраје дуже, док трају снови, Па кад се коначно црта подвуче, Нек сутра памти шта смо били јуче. Пољима цветним сад магла шета, Стазе су … Настави са читањем “НИЖУ СЕ ГОДИНЕ – Драгојло Јовић”

НИЖУ СЕ ГОДИНЕ

Нижу се године живота наших,
Прашина лагано на прошлост пада,
До јуче имасмо милион жеља,
А сад се чува још једна нада.

Да живот овај танушни, мали,
Потраје дуже, док трају снови,
Па кад се коначно црта подвуче,
Нек сутра памти шта смо били јуче.

Пољима цветним сад магла шета,
Стазе су наше са трњем срасле,
Тамо где некад трчасмо боси,
Ветрови хладни витлају по коси.

Ногу пред ногу у старачком ходу,
Гледамо немо у мирну реку,
Што тихо негде ка мору тече,
И као да нам шапће, зар већ је вече.

А река ко река, зна да је вечна,
Да ту где сад је, вековима тече,
Па много не мари ко крај ње пролази,
И чија нога кроз воду јој гази.

Она вечно млада, постојана моћна,
Слуша нашу причу и ко тајну носи,
Таласима шумним времену пркоси,
Не хаје за оно што живот односи.

Низ корито клизи и тихо нам рече,
Кад утеху тражите сиђите до реке,
Ја одох лагано у даљине неке,
Док корак имате свратите  до реке…

© Драгојло Јовић