Аутор: Rade Mijatović

Dok snovima ja stvarnost preplicem dusu pojim gustinom pletiva zedj mi jaca bleda mesecina sa valova nemirniih belina Gle mislima magline probadam nebom jedrim sav od svile sustim cas usnuloj zvezdi se prikradam cas raspredam s nemim i nemustim pa s kamenom na dnu tiho zborim a ti mislis da pesmu govorim

Snivam pticu zlatoperu nad uzglavljem gnezdo svila pojala mi o istini sto pokrece nasa krila Mi se znamo i ne znamo medju nama stalo vreme radjamo se rastajanjem kad venama plima krene Pesmo vecnog pustolova ti sto znades put do zvezda rodjena si iz pepela gde si sama sagorela

Progone me nocas hajke dugih senki s odjecima mojih davnih proloma iz grudi se ote neki vrisak reski U daljini kao da huci sodoma I nema me vise maglicast sam veo sto djavoljimpoljem trnosnoplje zanje niz pustaru kriva sevaju seciva gde rasuto posvud krvari secanje Ja se nocas sebi u korenje vracam ponorima svojim tumaram … Настави са читањем “kosmar Rade Mijatovic”

Ne budite me, nemojte neka, barem jos malo saceka dan. Neka se smire gora i reka, ona mi nocas dodje u san. U kosu joj se zudnje uplele tanane srcu diraju strune, kako trepere daljine bele likova njenih azurnih pune; Sve sto sam snevo ,tajno se nado i sto je ljubav stvoriti znala, od svetog … Настави са читањем “ZA LJLJANU – Rade Mijatovic”

  Zarudele na istoku ruze pruzam ruke do neba dalje dok slavuji liturgiju sluze  dusa pesmu u vekove salje Zov mladosti istopi mi lice sidje jutro niz brezovo granje zapevale lugom kukavice srce suncu zuri u sretanje. Ja nad sobom a nadamnom pesma frula zori fruli na proplanku snuje niti zlacana povesma pa ispreda cilim … Настави са читањем “Uranak – Rade Mijatovic”

proleca 1999. Pognute glave mora li tako gnevom da sudi sila i moc Da li smo sami hteli ovako il samo sobom morade doc Likove prave u vreme krivo stapamo s nadom u jedan lik Zaglavljeni u blato zivo sirimo zene u divlji krik Nemi smo dokle dopiru reci od ljudskog roda prognani svi U … Настави са читањем “Mi – Rade Mijatovic”

Uzdigni se u istinu da premudre glase cujes i u veri veru stvoris od istine sve je zdano kada stvaras istinujes ! 27.01.2017.

Pred zoru me zednog prati zvezda s gorkog pojilista a u dusi sitni sati zazvekecu nigde nista Samo prazne ciste more uzdignute iznad tmine sto mi hladne telo pore ko nozevi od tisine Ogledam se u jutro muklo kisni covek oblak vuce nadamnom je vreme puklo i tisine silno huce Pa koracam tek da snujem … Настави са читањем “Sitni sati – boemska jutra Rade Mjatovic”

Ево ме, ево, чекаш ли ме дуго Опет као некад тетурам касно Помућен сам мало са вином и тугом Али верност твоју бар поздрављам јасно Гледаш ме ко да сам, а знаш да нисам Твог ланца ноћас проћердано пола Него, де, седни на задње двије И зави једну тако до бола Ал’ не од туге … Настави са читањем “Crnom rundovu – Rade Mijatovic”

  pitas me kako bez reci volim kako ti ime svakoj zvezdi znam kako ti cuteci venama plovim sta da ti kazem neznam ni sam ko da sam zive prezreo glase i seni svojoj podigo hram bozanstvo u njem’ mozda si za se sta da ti kazem ne znam ni sam koliko puta posegnem rukom … Настави са читањем “STA DA TI KAZEM – Rade Mijatovic”