Напомена: ПЕСМА ГОДИНЕ за 2017. годину по избору уредника сајта www.poezija.rs
ALO BRE, JAVI SE!
Mogla bih da udam kćer
i napravim raskošnu
provalu oblaka u pustinji
s visokim štiklama
na njenom venčanju
Ne želim da me maze 72
nevina momka
već jedan dobar čovek
nek pruži ruku
i prati me kao zmaja na nebu
Neću
da spakujem eksere i aceton
u ranac
samo da bih besplatno
odavde odletela
Treba
pošteno kupiti kartu
nalakirati nokte
i napiti se k`o majka
na jeftinom letu na jug
sakriti se od sunca i od mora
u dubini kafića na plaži
u Crnoj Gori
gde muške butine
ostaju na izgled mirne
jedva s mukom
dok vazduh vibrira od tog napora
i planine se ne usuđuju
da krenu
bez njihove dozvole
a smokve, grožđe i neobrijani kivi
mame novog Karavađa
da umoči četkicu u boju
© Eleonora Luthander
Напомена: ПЕСМА ГОДИНЕ за 2017. годину по избору уредника сајта www.poezija.rs
ИВЕР – Драгослав Граочанкић
Хоћу да пањ поново саградим.
Сакупио сам безброј ивера,
али ми измиче онај последњи.***
Тражим га већ по невиделици,
знам да ћу га наћи пре сванућа
и да ћу једног дана рећи:
“Далеко му лепа кућа!”
© Драгослав Граочанкић
KLASIKA, NE SINTETIKA- Dejan Ivanovic
Zvuk klavira,
glasnik tajnih nemira,
uvek čežnjivo impresionira.
Raspon nečijeg raskošnog glasa,
gore i šume zatalasa;
Kamerni orkestar,
usklađen, kao sunčev vetar,
lebdi, očaran kosmičkom širinom,
jedne violine,
ushićene, prominentne, nad zvezdanom prašinom …
Među Planetama putuju zvuci,
čas nežni, svileni, pa odjednom podivljali, jauci …
Dok programirana mašina,
buku imitira.
Menjao bih zvuk mašine,
njen sintetički kod,
kad nema klavira, moćnog glasa, violine,
bar za stari radio, simbol topline…
Ili slušao opijen,
poeziju noći i more tišine …
Dejan Ivanović,
13.12.2017. Baroševac
TRENUTAK SLABOSTI – MILE A.
Bljesak prohujalog trenutka
Priviđenje da je sunce sišlo u Boku
Na duši duboka brazda kajanja…
Tragovi su tanke žute linije u oku…
ДОЂЕ МИ… – ЗОРИЦА РЕЉИЋ
Дође ми
да напишем песму о теби…
Дубоку као море,
лепршаву као лист на ветру,
јасну к’о освит зоре.
Дође ми…
Али не бих…
Дође ми
да напишем песму о теби…
Бескрајну као свемир,
као кап росе ситну,
као чежња што буди немир,
као реч једну, битну.
Песму као мисао јаку,
радосну попут смеха дечјег,
што сумњу разгони сваку.
Дође ми…
Али, како
да у једну песму стане
све оно што код тебе волим?
И зато нећу.
Пустићу да живот
пише стране.
