Nekada davno u pravremena
niz polja rodnih nebeskih njiva
prosu se jedna saka semena
i posta covek dusa ziva
Primi milost ocinskoga krila
i bisere mnoge sa zvezdanog puta
ali neka gresna omami ga sila
maglom iskusenja do veka da luta
Pa kako silan na zemlju stade
u liku svome prepozna boga
sva blaga sveta sam sebi dade
ne stresa greha sa runa svoga
Svoje varvarske pravde objavi
istini bolnoj jezika smudi
pa kaza sila da se slavi
a nemoc gazi dokle je ljudi
Covece silni od gorke pene
gordi su tvoji plameni svici
sila je tvoja strah od sene
kaplja jedna u izmaglici
Pred sobom samim znas li ko si
i ko je od vas onaj pravi
prozirni mehur kog treptaj nosi
pa se u trenu bunovno javi
Iz svoga ada kao da cujes
tu si jer nekog za kratko nema
a vec je vreme da putujes
senka te vuce okrvavljena
Ropces i vapis sta se to zbiva
kad ti si gospod a bog je varka
i ne priznajes da te prekriva
poslednja strana tvoga sumraka