Дан: 21. мај 2017.

 

Dosta je što je svet apokaliptičan
Cedimo kap po kap tog limuna
Koji smo u amanet dobili
Životarimo u klopci izmedju dve stranputice
Krupnim koracima u svet dvoličan
Što bliže birokratiji a ona imuna
Gleda na narode koje su gorčinom poškropili
Iz komfornog ugla dokolice

 

Barataju ograničenim fondom reči
Pravo u kamere sipaju laži bez granica
Pametne šalju u izgnanstvo
Jer položaj uvek je preči
Od naroda koji gubi dostojanstvo
Pred čoporom kukavica

 

Zaboravljamo na vaspitanje
Lažnim se idolima slepo divimo
Preskupo nam je obrazovanje
Pa se latimo ma čega
Da preživimo

 

Glupost se prosipa ko so na pogaču
Radi što lakše manipulacije
Zavedeni u sopstveni ponor skaču
Za generacijom generacije

 

Svako ko može više ne ume
Svakog ko odskače masa ce progutati
A politika drži čas glume
Istina se nikom ne isplati

Cveta elita na ledjima radnika
Koji će grad na vodi stvoriti
Šakama grubim običnih smrtnika
Tajkuni sagradiće arku da bi na njoj otplovili

U neki novi poredak da broje naše novce
Gutamo svesno udice javnog mnjenja
Redom se postrojavamo kao ovce
I već tri decenije slušamo obećanja da jednom
Život će biti vredan življenja

 

Pored zdravih i lepih očiju
Zar lakše je slep ostati
Platićeš raskošnu kočiju
a konj ćes postati

Само за тебе нек цвеће цвета,
Нека ти живот постане бајка,
Осети у наручју додир свог детета –
Данас си и ти постала мајка.

Чувај своју ћеркицу к’о највеће благо,
Подари јој љубав срцем својим целим,
Она је твоје највеће богатство –
Све најлепше ти у животу желим.

Са прозора моје ћелије кроз густо уплетене решетке види се затворско двориште,већ осам година сам у овој ћелији,не знам како али без обзира на све те године не могу да се навикнем на њу.У њој су заједно са мном боравили разни људи,разних сталежа,тренутно сам сам у ћелији.Туга је у томе што човек у бури својих сумљалачких мисли долази до тога да сва његова страдања долазе од његове себичности и самовоље,касније,кроз време,када успе да овлада својом ћуди долази до сазнања да су страдање и бол неминовни у људском животу и да су константни.Лепи тренутци у људском животу су редки и пролазни,кад кад,простим погледом на ствари да се схватити да овај свет није сткан само из димензија које су голим оком видљиве.Колико све иде у даљину,толико иде и у дубину,а када се уђе у оне нај дубље одаје људске душе долази се до тога да је човек као биће осуђен на смрт,и од те предпоставке почиње свако даљње трагање.

 

Rešila je
Da sebe razreši greha samostvaranja pisanjem
Uviđajući da čini istu grešku kao Tvorac
Tom neuspelom zamišlju o neprolaznosti ljubavi
A da izbegne otvoreni suicid
Zatvorila se
Za stihove što su je rađali iz poetske prašine
Uzvitlane vetrovima poročnog sna o nekome
(poezija je ipak porok
kao laki opijati ili bela laž
da se zamagli teška stvarnost)
Odlučila se
Na zavet ćutanja i nepisanje
Ne bi li konačno nestala
U onom u čemu je i nastala kao njegova ljubav
U (i na) rečima