Zaboravio sam
noći kraj Miljacke,
pa ulicu Behdžeta Mutevelića,
pa Ćiru što 2 dana huktaše
ka Sarajevu…
Pa sve one priredbe u Domu onog
nezavršenog dečijeg odmarališta
na Zlatiboru
i tamošnje snegove i smehove u noćima
i borove, eh, borove,
i strepnje, i hodanja smetovima,
i kasne autobuse…
Pa nas – one nestašne vragolane
što stalno gledaše kroz izgrebana stakla
gole ženske modele slikara
primenjenih likovnih umetnosti
na Kosančićevom Vencu…
Pa onu noć na Donjem Kalemegdanu
kada nam je, nama klincima,
ona crnka ženska nudila svakako
da je svi vidimo nagu onako,
dok njen partner sve vreme ćuti…
Pa sve sam zaboravio,
i ne znam ništa više,
i nisam svoj više,
i ne pitam sebe više
kuda da podjem više,
i šta da kažem više…
Sada ja samo tebe čekam,
odavno, i pre, i sada, i sutra,
ja samo za tebe, i uvek, ja znam.
I zato ja tvrdim, da, tačno je bilo,
ja uvek i znajući i to ne znajući,
samo pre i samo sada,
i uvek pre, i uvek sada,
ja bio sam samo i samo tvoj…
Od kad, od juče, il’ ne znam kada,
ja bio sam samo tvoj…
(Bgd, 26.Apr.2017)