Дан: 16. мај 2017.

Ludice moja slatka i voljena,
ti meni pišeš ono što znam
što i ja osećam na daljinu,
reči koje sam od tebe čekao,
ono što napisa tvoja duša,
samo za mene, baš tako, znaš.

Istina je da se ti menjaš
i vrlo često to nisi ti,
nikada takva, veselo – luckasta,
ali i zamišljena, nemerno srećna,
bez samokontrole, nenadna,
bez objašnjenja…

Nikada znala šta je to ljubav,
iskrena, prava, ona iz duše,
a ne ona “ljubav” za po neki dan.
Okovi su bili oko tebe,
i luda pravila za druge ljude,
neke sebično – zadovoljne,
a ti, kao najbolje biće, a ti,
gde si ti bila, robinjo moja,
bez ljubavi prave, tada… A sad…

I kao odbrana, niko mogao nije
zaista iskreno blizu tebe,
ti ničija zaista nisi bila,
ne osećala stvarne dogadjaje,
nisi htela da nikakve takve vidiš,
jer ogradu tvoju nije niko,
nije stvarno i nikako mogao preći.

I ti si se, braneći, odlazila,
i uvek odlazila, ne videći možda ljubav,
ali, u odlaženju i velika greška,
životna veza skoro nesmislena
ali ostvarena momentom neznanja
i nerazmišljanja dovoljnog o tome tada.

To nije fatalna pogreška,
jer ipak si istala skoro ista,
smejuljica moja iz mladih dana,
a bol si sakrila da se ne vidi više,
skoro nikad, i tako bolje nikad…

Ti ne moraš voleti potpise,
ljubav baš ne zna za objašnjenja,
a ako si grešna što nekog voliš,
a to samo ti meni kažeš,
nek’ si i grešna, najveća na svetu!

Al’ ja sam već rekao, ti nikako nisi
ona što greši pred Bogom i ljudima,
jer tvoja iskrena ljubav daje za pravo
da još veruješ i još više
u puteve sutrašnje tvoje,
ludice moja najdraža.

I ja tebe do bola volim
i ja sam deo onog tvog smeha
i zato me voli, još više voli,
i čuvaj mene i srce moje.

Ja hoću da budem deo il’ delić
tvojih tih “grehova”,
da ti pokažem da puno grešiš
u takvom mišljenju iz tvoje duše,
ja, da budem rob tvog zagrljaja,
pa zato, upravo zato, ludice moja,
ti noćas budi jastuk gde spavam,
i noćas i danas i svakog dana,
i da se umorim i odmorim i umorim
od tebe i nas.

I samo lepo sada, i nasmejano,
najdraža,
ludice moja daleka.

Ti budi luckasta, vrišti i smej se,
i plači i voli neispavana
i voli odmorna, i ispavana,
pijana budi od ljubavi ove,
za mene samo,
ti znaš, samo ti, znaš.

Daleka sada,
nedostajanje moje,
to samo ti znaš!

(Bgd, 11. Mart 2017)

Tražio sam te i samo tebe svuda,
na stazama nešeg Topčidera,
i mirisne kafe ex-bašte “Zagreb”,
po ulicama umivenih jesenjom rosom
i obala i nasipa naših reka
i ovde po sobama, jednoj i drugoj,
i svuda sam samo tebe tražio,
a možda i ja, budan, sam, sasvim,
il’ možda i samo u najdražem snu.

Ja baš sam hteo tvoje jagode
sa procvale doline kraj reke proleća,
i tvoje izvorske vode, jer opet sam žedan,
i tvoje postojano telo i prelepo lice,
ali i osmeh, taj najdraži osmeh,
i glas tvoj najdražeg akcenta,
i tvoje dražesno nežno milovanje,
i korake tvoje, sve osećaje tvoje,
i u nama samima a i kod nas.

A možda ne živim, tražeći tebe,
možda ne dišem, jer nemam tebe,
i tvojih mirisa i tvoje lepote,
zavodno ljubljene, lepe i čiste,
i možda te zato i ne mogu naći,
pa možda se zato ne umem snaći
i videti gde si okolo mene,
daleko il’ blizu, milosnice moja,
najdraža moja voljena.

Možda ne živim, najdraže biće,
bez tvojih jagoda na usnama sreće,
bez divnih jagoda pupoljaka tvojih,
bez tvojih vraćenih latica ruže
ponovo izraslih u duši tvojoj,
bez treptaja tvojih najdražeg ushićenja,
bez tvoje ljubavi i tako bez nas.

Pa sam se setio, ja, rob tvoj ovozemaljski,
ja živim i znam gde možeš biti,
ja sam se setio gde umeš skriti
življenje meni za ljubav da daš.

Ti, moja najdraža milosnice snova,
ti, moja najlepša zemaljska vilo,
ti, moje izvorište i moji cvetići
svih opisanih i nedoživljenih lepota,
sa tobom samo,
za nas.

Skrivena i sklupčana, ti samo,
bila si upravo u mome srcu,
ne daleka više već upravo blizu,
upravo ljubeći mene i upravo praveći
meko uzglavlje našeg postojanja,
svijena k’o leptirić il’ ptičica mala,
i devojčica slatka u telu odraslom tvome;
i smejala se meni, tvom robu i budali,
što tražeći lutam, a ti si tu.

Onda se trgoh, pa nema jagoda,
i nema izvora i nema smeha…
Pa onda gledam, još rano jeste,
i onda shvatim, pa ja još živim,
a tebe osećam ne pored sebe,
nego u srcu gde vidaš rane
– i sama vredovna ali me lečiš
i utehu daješ, bezgraničnu, jasnu,
i ljubav mi doziraš najvišeg programa,
i voliš mene, tako dalekog,
tvog snenog, ali dalekog,
i tako bliskog, ovozemaljskog,
željnog svega što možeš da daš.

Tek onda videh, u sobi ovoj,
da je to bio san punih želja,
da je to bio san divne ljubavi,
i da je to bio, zasad i ipak,
samo lepi i veliki,
o tebi,
san.

Ja možda ne živim,
ali o tebi sanjam,
o tebi, ovaj
san

(Bgd, 16.Mart 2017)

Ti znaš veoma, najmila moja,
ja nisam daleka tvoja ljubav
već sam tvoj dečko sa dušom kod tebe
premešten odavno na zraku sunca
i ničega više nema kod mene
od sumnji starih, pa sada već znam
da ljubav si moja, najmoja moja,
i uvek tebi sve ću da dam..

A vreme se menja, odjednom loše,
ja juče ni mogao za sebe da znam,
k’o stenu što mrve bujice vode
takav sam bio, okupan znojem,
i legao onda i mislio kraj.

Spavao dugo i ni znao nisam
da ti me čuvaš, da ti me lečiš,
da tvoja ljubav je najveći lek,
i pio sam žedan, te vode željan,
pa zrnca su opet postala stena
i zdrav sam opet na vrhu planine
pa gledam one daleke daljine
ja tebe da vidim i hvala da kažem
što tvoja ljubav i tvoja dobrota,
i tvoje biće, tvoja lepota,
meni su dali da ozdravljen budem,
odjednom zdrav, i opet tvoj,
i uvek ti hvala, najmila moja
za tvoj tako predivni i veoma drag,
i veoma uspešan, najlep za mene,
pa stoga se klanjam, ludice moja,
ljubavi moja, za tvoj najdraži
lek.

(Bgd, 16. Maj 2017)