Nisi ti htela il’ nisi smela
ili umela
da pitaš svog najvećeg prijatelja,
i uvek, i onda, do sada, i sada,
da li mi se svidjaš.
To nisi zbog drugih, jer tvoja duša
nije zato da povredi druge
već da pomogne u izbavljenju,
već da nasmeje u tužnim tugama,
već da zagreje u hladnoći ovoj,
što bez tebe sada osećam.
Već sam rekao, slep kod očiju bio
i voleo bez pravog voljenja,
pa nisam te video više od toga,
od pravog druga i prijatelja.
A sada – ja više nisam isti,
ja povredjen i natovaren i dalek,
ja tebe imam samo za ljubav,
a prijateljstvo pravo jeste i ljubav,
ponešto manje, al’ ipak jeste,
i biće pravo i uvek biće, i danas i sutra…
Ponekad i ja nemirno spavam
a kako ću mir vratit’ bez tebe,
kako – ja neću i ne umem da znam.
Za tebe ja ljubav sam samo
i umor i odmor i nemir i mir,
za tebe samo, moja najdraža,
za koju nisam dovoljno znao,
tada, a možda ni sad…
Znaj, i ja ponekad nemirno spavam
jer sanjam, za sutra, za tebe,
ti ludice moja,
da jedno sutra će meni doneti
tebe i najlepši dan.
Eto, zbog toga, u nama,
daleko – a i ti znaš – zajedno,
je nemirni nemir kod nas.
(Bgd, 09.Mart 2017)