Дан: 20. мај 2017.

Vatru u sebi nemoj da gasiš
već takvu lepotu meni da daš,
ta ljubav tebe nemoj da plaši,
osećaj nežan je zauvek naš.

Treptaji tvoji i disanja tvoja,
pripadnost nama je samo za nas,
k’o d’ ljubav nije, to je vrhunac
neopisive trajnosti kad tvoja i moja
postaje zvezda najlepšeg svetla,
plavetnog kružećeg oko nas beskraja,
pa opet ne znam i opet ja sanjam
tu vatru kod tebe, kod mene, kod nas.

Ne peče mene plamen u duši,
ne prži mene vatromet taj,
ja tebe čekam meni da dodješ,
da tebi poklonim zvezdu, to znaj.

(Bgd, 19.Maj 2017)

Veoma iskreni onda smo stajali
i ne znajući da vreme veoma žuri
i već je godina bilo 10 pa 20,
pa ne znam još koliko više,
i godine su otplovile Savom ka meni
i prošlost zavladala ne uzevši nade
ni verovanja nas koji smo stajali…

A najzad sam čuo pesme sa brda
i odjeke treptećih tonova ljubavi
i stali su talasi, oblaci otišli,
a vreme ne ide, sat je sad stao,
list kalendara nikako da spadne…
A mi? Da li smo stvarni,
da li smo ovde ili u holu
onoga sećanja, tamo, daleko,
od mene poznatog, dalekog, onog…

Sećaš se, tada,
najdraža moja,
još tada smo mogli,
a nismo.

(Bgd, 20. Maj 2017)